Три велике ратнице у руској историји

Руски песник из 19. века, Николај Некрасов, написао је стихове у којима каже да Рускиња „може да заустави коња у галопу и да улети у кућу у пламену“. Зато и не чуди што је било жена из Русије које су постале врсне ратнице. Међу њима је „Руска реч“ издвојила три хероине које су себи обезбедиле значајно место у историји ове велике земље.

1. Кнегиња Олга

„Олга је наредила да се на птице привеже запаљена слама и оне су пуштене да се врате власницима. Птице су тако запалиле цео град који је изгорео до темеља.“ Извор: Сергеј Кирилов

Кнегиња Олга била је један од првих владара Кијевске Русије, древне државе из које је постепено настала савремена Русија. Владала је у 10. веку и о њој је сачувано мало података. Најзанимљивија прича о њеној владавини је она која говори о томе како се осветила за смрт свога мужа, кијевског кнеза Игора. Он је убијен док је сакупљао порез од припадника племена Древљани, у то време под влашћу Кијева.

Према древним записима Древљани нису желели да плаћају овај порез и њихово незадовољство је расло због Игорових сталних настојања да га наплати. На крају су га убили, а њихов вођа је Игоровој удовици послао брачну понуду.

Олга није одмах одговорила на овај предлог, већ је затражила да јој се пошаље делегација како би наставила преговоре. Када су изасланици стигли, наредила је да се у тајности побију, а потом је послала војску на древљанску престоницу Искорстен. Кнегиња је затражила од становника овог места да јој свака породица преда три голуба и врапца, а када су Древљани испунили наредбу, на птице је привезана запаљена слама и оне су пуштене да се врате власницима.

Птице су тако запалиле цео Искорстен који је изгорео до темеља. Његови преживели житељи су побијени или су продати као робље. После ових догађаја кнегиња Олга је изменила начин прикупљања пореза како се овакве ствари убудуће не би дешавале.

2. Аљона Арзамаска

„Аљона се борила против војске свога владара, руског цара. Постоји легенда која каже да ниједан други војник није могао да користи њен лук, јер није могао да га натегне.“ Извор: Станислав Красиљников/ТАСС

Аљона је била из Арзамаса, града смештеног 400 километра југоисточно од Москве, а позната је као „руска Јованка Орлеанка“. Међутим, постоји битна разлика: чувена Францускиња борила се против страних завојевача, Британаца, а Аљона против војске свога владара, руског цара. Током устанка Стењке Разина 1670. године командовала је групом козака. Разин је и сам био козак, а под његовим вођство хиљаде сељака устало је против тадашњих руских власти. У СССР-у је овај устанак био познат као „Сељачки рат“ због великог броја учесника у побуни.

Пре него што се придружила Разиновој војсци Аљона Арзамаска је била монахиња. Међутим, по избијању устанка испоставило се да је она врло способан заповедник, па је под својом командом имала неколико стотина бораца. У биткама против царске војске показала је изузетну храброст.

Када су царски војници коначно успели да опколе њен одред и да уђу у цркву коју су устаници бранили, Аљона се огорчено борила и последња је заробљена. Одбијала је нападе војника док је имала стреле, а када је остала без њих клекнула је и почела да се моли и тада је ухваћена. Држање Аљоне Арзамаске у тамници било је достојно дивљења. Мучење је није сломило и без страха се суочила са смрћу иако је осуђена да буде жива спаљена. Током погубљења није изговорила ни једну једину реч. Постоји легенда која каже да ниједан други војник није могао да користи њен лук, јер није могао да га натегне. Судећи по овој причи, Аљону Арзамаску одликовала је изузетна физичка снага.

3. Надежда Дурова

„Живот мајке и домаћице Дурову уопште није привлачио. Убрзо је побегла са козачким официром и одлучила да се пријави за војну службу у коју су у то време примани само мушкарци.“ Извор: Getty Images

Надежда Дурова се прославила током ратова вођених против Наполеона почетком 19. века. Крила је свој прави идентитет и у војску се пријавила као мушкарац.

Одрасла је у официрској породици и још као дете упознала је све детаље војничког живота. Дурова је у својим мемоарима записала следеће: „Седло ми је била прва колевка. Коњ, оружје и војна музика биле су прве играчке и забаве у мом детињству.“ Биографи су истицали да је њена опчињеност војском постала још израженија после сукоба са мајком.

Када је напунила 18 година Дурова се удала и родила дете. Међутим, живот мајке и домаћице није је уопште привлачио. Убрзо је побегла са козачким официром и одлучила да се пријави за војну службу у коју су у то време примани само мушкарци. Тако је и урадила и ступила је у редове коњичког Литванског уланског пука представљајући се као Александар Соколов. Дурова се борила у рату против Наполеона у Прусији 1806. и 1807. године, а за показану храброст одликована je Георгијевским крстом, нешто раније установљеним одликовањем.

Дурова је прекинула све везе са породицом, али је отац ипак успео да је пронађе и тако је откривен њен прави идентитет. Коначно, вести о подвизима ове храбре жене стигле су и до императора Александра I. После сусрета са Надеждом Дуровом одлучио је да јој дозволи да настави војну службу. Пребачена је у другу коњичку јединицу се представљала као Александар Александров у част императора. У време француске инвазије на Русију постала је ордонанс команданта јединице. Међутим, њен отац није одустајао и после више његових захтева отпуштена је из војске 1816. године. Ипак, и када је постала цивил више је волела да је зову именом које је носила док се представљала као мушкарац.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!