Ако су вас пријатељи у Русији позвали у госте, вероватно ће вам понудити чај са неким слаткишима. Сазнајте више о томе шта се у тој ситуацији може наћи на столу.
Извор: Lori/Legion Media
Медењак из Туле (на руском „тульский пряник”) слободно може претендовати на статус аутентичног руског слаткиша. Дезерт звани „медени хлеб” коришћен је још у Старом Египту. У Русију је донет у 9. веку, када су чувени Рјурик и Олег из Новгорода ујединили подељена словенска и угрофинска племена и формирали јединствену државу.
Тада је медењак прављен од ражаног брашна помешаног са медом и соком од јагодастих плодова. Посластица је добила савремени руски назив („пряник”) када су људи почели да додају у рецепт зачине („пряности”) из Индије и са Блиског истока, који су се у Русији појавили у 12. и 13. веку. Најпознатији руски медењак се прави у граду Тули (око 180 километара јужно од Москве). То је добро зачињени слаткиш у облику „плочице” напуњен џемом или кондензованим млеком. Крајем 1990-их је у Тули отворен музеј посвећен овој посластици.
Извор: РИА Новости
Руски трговци су дуго имали јаке трговачке везе са Блиским истоком, тако да друго место по популарности у Русији заузима руски слаткиш који подсећа на ратлук.
Међутим, основни састојци посластице која се најпре појавила у Русији у 16. веку нису посебно егзотични – пастила се прави од киселих јабука, меда и беланцета. До 19. века је рецепт коломенске пастиле (а она је свакако најукуснија) био строго чувана тајна, али су француски посластичари додали снег од беланцета у пире од јабука и пекмеза, и тако открили нови деликатес – француски манчмелоу. У исто време су руски посластичари почели да користе шећер уместо меда, и данас се пастила прави по истој рецептури.
Извор: Lori/Legion Media
Назив овог руског слаткиша може да изазове неспоразум. У питању је мало дебљи комадић пенастог желеа преливен чоколадом. На први поглед ништа посебно, али то је једна од најбољих руских посластица. „Птичје млеко” је први слаткиш патентиран у совјетском периоду. Званични рецепт је саставила група посластичара на челу са Владимиром Гураљником, легендом руске индустрије слаткиша. Он је био главни за дезерте у ресторану „Праг” у Москви. Као основа за „птичје млеко” је послужио француски манчмелоу, али је у њему много тога битно измењено.
Овај слаткиш је још увек крајње популаран у Русији. Поуздан знак популарности је велики број имитација које се могу наћи на све стране, па чак и у најскупљим продавницама. Свакако је и то „фалсификовано птичје млеко” јестиво, а понекад чак и доста укусно, али поредити га са оригиналом било би исто што и поредити примитивне пећинске цртеже са Мона Лизом.
Извор: Lori/Legion-Media
Овај рецепт потиче од туранских народа. Чак-чак је омиљена посластица руских гурмана. Као национални специјалитет га третирају Татари и Башкири, који спадају међу најбројније етничке мањине у Русији. За разлику од пастиле, рецепт чак-чака се фактички није мењао од давнина. Ова источњачка посластица прави се од меког теста и сирових јаја. Од тога се формирају кратки и танки штапићи који личе на резанца или куглице, прже се у дубоком уљу, па се лепо сложе у купу пре него што се прелију врелим сирупом од меда. Купа се затим остави да се охлади и стврдне пре сервирања.
Извор: Lori/Legion Media
Ова варијација бечке сахер торте заправо нема много везе са главним градом Чешке. Рецепт је саставио већ поменути легендарни руски посластичар Владимир Гураљник, који је учио посластичарске вештине под руководством чешких мајстора. Они су редовно долазили у Москву да уче друге и да сами много тога науче. Слаткиш може имати четири различите врсте фила. Може се прелити брендијем или неким другим пићем, а коре се преливају румом. Прави бечки колач уопште не садржи фил. За разлику од „птичјег млека”, рецепт прашког колача никада није патентиран, тако да се ова посластица сада прави у посластичарницама широм Русије.
Извор: Lori/Legion Media
Руски сладокусци не могу да замисле живот без ватрушке. И њен рецепт се готово нимало није мењао хиљадама година. Ватрушка је један од најархаичнијих специјалитета карактеристичних за кухињу древних словенских племена. То је нека врста округлог колача у облику земичке. Прави се од киселог, сипкавог или бесквасног теста.
Фил је једноставан, али ипак ефектан: мека земичка се одлично слаже са запеченим заслађеним творогом (младим растреситим сиром), џемом, кондензованим млеком или пекмезом. Можда је ватрушка наизглед сувише једноставна, али је доста тражена. Па ипак, пре ћете је наћи у обичној пекари него у модерној посластичарници.
Извор: Lori/Legion Media
Чурчхела се углавном може наћи у Краснодарском крају, у одмаралиштима на обали мора, јер рецепт вуче корене са Кавказа. Прави се од орашастих плодова који се нижу на конопац, а затим потапају у сок од грожђа помешан са брашном. Кора се осуши и доста отврдне. Чурчхела је свакако најздравији слаткиш на целом овом списку, јер садржи много глукозе и фруктозе, биљних масноћа, беланчевина, органских киселина и витамина.
Од свих 12 посластица које овде наводимо, ова се вероватно најдуже и спрема. Свака чурчхела бар две недеље мора да се суши на сунцу, а затим се оставља још највише три месеца да „сазри”. Али ко год проба рећи ће да се труд исплати, јер се на крају добија издашни „чоколадни” укус, иако у рецепту нема ничега што бар колико-толико подсећа на какао.
Извор: Lori/Legion Media
Клима је у већем делу Русије типична за север, лето је кратко, тако да воће слабо успева. Због тога су отпорне сорте јабука омиљени састојак руских рецепата. Типичне руске сорте су прилично киселе, али током векова су руски кувари нашли начина да их засладе. Најпре се јабуке прелију разним сирупима и компотима, затим се средина јабуке извади, а унутрашњост се пуни слатким надевом и пече се. Ово је после чурчхеле можда најздравији слаткиш са нашег списка. Печене јабуке су богате гвожђем и калијумом, и често се користе у појединим дијетама. Нутриционисти тврде да редовно конзумирање печених јабука помаже у скидању вишка килограма и уједно побољшава метаболизам, храни кожу и чини је глатком.
Извор: Lori/Legion Media
Ако се на сто изнесу само сирники и оладје, неко може помислити да је у питању мезе или прилог уз главно јело. Због тога се служе уз шлаг, џем, мед, мармеладу или воћни сируп, и у том „окружењу” постаје јасно да се ради о изузетно укусном руском дезерту. Ова врста палачинки се прави од веома здравих састојака. Основном тесту од творога, јаја и брашна које се пржи на тигању могу се додати јабуке, рендана шаргарепа, сушене кајсије, крушке, орашасти плодови, дулек и тиквице, а све је то здраво колико и укусно.
Press photo
Ових слаткиша се радо сећају сви Руси који су одрасли у совјетско доба, за време свеопште несташице намирница. Сојини штапићи су могли увек да се купе, чак и када су све остале полице биле празне. За њих се готово никад није чекало у редовима.
Укус сојиних штапића помало подсећа на алву (а она спада међу главне специјалитете источне кухиње), можда зато што садрже млевени кикирики. Најпопуларнији су били сојини штапићи које је производила фабрика „Рот Фронт”. Обратите пажњу на то да ови на први поглед безазлени слаткиши имају високу калоријску вредност – око 514 калорија на 100 грама слаткиша.
Извор: Lori/Legion Media
Ова посластица је готово заборављена, али још увек се може пронаћи у неким руским селима. У стара добра времена била је позната као „сушена рајска јабука”. Укус подсећа на данашње желе бомбоне. Прави се кувањем воћа богатог пектином (јабуке, дуње, шљиве и плодови јаребике).
Занимљиво је да је реч „смоква” у руском језику првобитно коришћена за сушене смокве, али је то воће било доста скупо за обичног човека, и због тога се неки непознати кувар сетио да направи „замену” за смокве у виду воћног слаткиша од састојака уобичајених за ово поднебље и кувао их је у меду или шећерном сирупу. Од краја 18. века, када су се специјалитети француске кухиње појавили у Русији, воћне посластице добијају европске називе и реч „смоква” се поново користи у изворном значењу. Међутим, у удаљеним деловима Русије је овај традиционални слаткиш задржао свој историјски назив.
Извор: Lori/Legion Media
„Аљонка” можда није најукуснија чоколада у Русији, али је вероватно најпрепознатљивији бренд руске индустрије чоколаде.
Почела је да се прави 1965. године као резултат специјалног гастрономског програма чији је циљ био да млечна чоколада постане свима доступан масовни производ. Требало је смислити дизајн за омот, и произвођач је расписао конкурс у московским новинама. Победила је фотографија девојчице од осам месеци коју је предложио уметник запослен у фабрици, мада су касније колале гласине да је симпатична девојчица на омоту заправо Стаљинова ћерка Светлана Алилујева.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
