„Шаман или ђаволов жрец“ гравира холандског истраживача Николаса Витсена, крај 17. века
Русија се 1619. године још није опоравила од последица Смутног доба. То је била тек прва година када су пољски одреди престали да се појављују испод зидина главног града Русије. У исто време се на другој страни, далеко на истоку (3.200 километара од Москве), неколико десетина козака и стрелаца (посебан војни ред у Русији у 16. и 17. веку) отиснуло у своју мисију. Они су изашли из града Тобољска, превалили сибирским рекама скоро 2.000 километара и основали прву руску насеобину на обалама Јенисеја.
Исте, 1916. године, оснивачи Јенисејског упоришта „бољарски син“ Петар Албичев и стрељачки официр Рукин су чули од заробљеног евенкијског кнеза Илтика за „велику реку Лин“, која се налази хиљаду километара источно од Јенисеја.
Русима је требало седам година да стигну до „велике реке Лин“. У пролеће 1626. године је „ловац на крзна” Пантелеј Пјанда (припадао је руском субетносу Помори) са одредом од 40 људи превалио преко две хиљаде километара притоком Јенисеја и допловио до потока и речица које се уливају у реку Виљуј, притоку Лене. Тако је Пантелеј Пјанда био први Рус који је стигао до Јакутије. Требало му је скоро три године да од Туруханска дође до Лене рекама нетакнуте тајге.
Две године касније на реку Лену је стигао и стрељачки официр Василиј Бугор. Он је 1628. године нашао лакши пут од Јенисеја до Лене, користећи реке Илим и Куту. Тако је највећа сибирска река постала приступачна за руске пионире, и 1632. године је на њеним обалама одред козачог официра Петра Бекетова саградио Јакутско упориште, које је касније прерасло у град Јакутск.
Управо у Јакутску је у другој половини 17. века „столовао“ војвода као представник врховне државне власти на овој територији. Јакутско војводство, или „Ленски разред“ (како се тада писало у званичним документима) је огромна територија, десет пута већа од Француске, која се простире на две хиљаде километара, од данашњег Краснојарског краја до обала Охотског мора.
У молби коју је Бекетов написао првом цару из династије Романов пише: „Ја, Петрушка са момцима поставих на Лени упориште за царево величанство на далекој ’украјини’ и за јасочну порезу... А пре тога, на реци Лени и у ’јакуцкој’ земљи нигде није постојало царево упориште...“.
„Јасочна пореза” или „јасак” је порез у виду драгоценог крзна који су московски цареви узимали од становништва Сибира. Крзно, нарочито самуровина, пре 400 година је било можда и најскупља извозна роба у Русији. Црно крзно сибирског самура са сребрнастим одсјајем коштало је од 5 до 20 рубаља, док је добра кућа у Москви коштала 10 рубаља, а осредњи коњ 2 рубље. Управо тај „јасак“ је привлачио пионире из целог Сибира да хрле на Исток, „у сусрет сунцу”.
Упориште које је официр Бекетов основао на обалама Лене је утврђено насеље. Оно је неколико пута мењало локацију, све док нису подигнути дрвени зидови и куле на територији садашње престонице Јакутије. Одавде, из Јакутска, експедиције су одлазиле даље на Север и Исток, до обала Северног леденог и Тихог океана.
Инфографика: Степан Жарки
Само 7 година након подизања првог руског упоришта на Лени, одред Ивана Москвитина, који се састојао од тридесетак козака из Томска и Краснојарска, изашао је „на велико море-океан“ и основао прву руску насеобину на обалама Охотског мора, на самом северу данашњег Хабаровског краја.
Да би изашао на море, Москвитинов одред је 800 км пловио чамцима Алданом, притоком Лене, а затим осам недеља узводно реком Мајом, притоком Алдана. Затим су козаци превукли чамце по сувом до реке Уље, а затим су Уљом за две недеље допловили до Охотског мора. Међутим, успут их је чекала озбиљна препрека. Био је то огромни водопад висок 12 метара. Ту су морали да оставе чамце и да обиђу водопад, а затим пешке да наставе низводно. На ушћу реке Уље Москвитинови козаци су у августу 1639. године саградили зимовалиште – прво руско насеље на обали Тихог океана.
(5.640 километара - то је растојање од ушћа реке Уље до зидина Московског кремља ваздушном линијом. Савремени путнички авион прелети ово растојање за 6-7 часова, а пешаку би требало 180-200 дана и ноћи да га превали, под условом да не носи велики терет и да се креће равним и уређеним путем.)
На Русе је снажан утисак оставило море и природа која је била другачија од сибирске тајге. Један Московитинов козак је касније описао јакутском војводи Василију Пушкину како се мрести тихоокеански лосос: „А риба је велика, у Сибиру нема такве. Толико је има много да се мрежа само спусти и већ се од мноштва рибе никако не може извући напоље. Река је брза, а брзаци убијају рибу и избацују је на обалу. Дуж обале те рибе има много, као дрва. Њу једу звери – видре и црвене лисице...“
Московитинови козаци су од тамошњих Ламута, како су Руси тада звали Евенке, сазнали за „велику реку Мамур“ (Амур), која тече на југу, и наредне 1640. године су препловили скоро 1.000 километара дуж обале Охотског мора поред Шантарских острва и стигли до Амурског лимана. Исте године је (независно од Москвитина) Татарин Јеналеј Бахтејаров, који се крстио и постао козак, сазнао од заробљеног јакутског шамана за огромну реку Амур, којом се „може стићи у кинеску државу“. Бехтејаров је са 55 момака упућен из Јакутска на реку Витим, притоку Лене, „да прикупи порез у крзну и истражи нове земље, налазишта сребра, бакра и олова, и погодна места за оранице“.
Две године касније је из Јакутска у потрагу за Амуром кренуо козачки одред Василија Појаркова. Одред су чинила 133 момка у 6 чамаца „дашчара“ (мањи дрвени речни чамац са пљоснатим дном и палубом и једном катарком). Имали су један топ. Због спорадичних сукоба са локалним даурским племенима они су успели да изађу на обале велике далекоисточне реке тек у јуну 1644. године. У јесен исте године неколико десетина Појарковљевих козака је на чамцима препловило цео Амур. Тако су стигли до његовог ушћа где су први пут од тамошњих ловаца из племена Голди сазнали за острво Сахалин где живе „космати људи“, како су Голди (Нанајци) звали народ Аину.
Од ушћа Амура Појарковљев одред је пловио Охотским морем на север до реке Уље коју је раније открио Иван Московитин. Стигли су до обале Лене и Јакутског упоришта. Од 133 човека, колико је у лето 1643. године кренуло са Појарковом из Јакутска, након три године се вратило само 20 људи. Они су превалили преко 6.000 километара неистражене тајге!
Инфографика: Степан Жарки
Исте године када је одред Василија Појаркова кренуо из Јакутска да тражи реку Амур, други одред пионира на челу са Помором Михаилом Стадухином стигао је до „Ковиме“, како је у извештају јакутском војводи он назвао реку Колиму. Од Јакутска до Колиме ваздушном линијом има преко 1.000 км, а по кривудавим рекама тајге и тундре пионири су прешли далеко веће растојање. На путу од Лене до Колиме људи Михаила Стадухина су превалили „Јемолкон“, како су они назвали Ојмјакон – једну од најхладнијих тачака наше планете где се зими температура ваздуха спушта испод 70 степени!
На Колими је 1643. године Стадухинов одред основао мало упориште са гарнизоном од 13 људи на чијем челу је био Семјон Дежњов. Он је убрзо затим постао један од најпознатијих руских пионира. Наиме, пет година касније је управо Дежњов први стигао до Чукотке и препловио мореуз између Америке и Азије.
Из Колиме у „Студено море“, како су Руси тада звали Северни ледени океан, Дежњовљеви бродови су стигли у јулу 1648. године јер се у тим крајевима лед топи тек средином лета. У пловидби је учествовало стотинак људи на седам „кочева“ (руских поморских једрењака). Ни они, као ни многи други, нису били инспирисани жељом да први стигну до неке нове територије и „открију је“. Главна побуда им је била могућност да се обогате. Дежњов је представљао интересе великих престоничних трговаца Усова и Гусељникова, који су припадали „московској трговачкој стотини “ (на руском „гостиная сотня” – привилеговани слој руских трговаца).
На Чукотку и обале Охотског мора пионире је привлачило драгоцено крзно самура и лисица, али и „рибљи зуб“, тј. моржеве кљове. Једна моржева кљова је у европском делу Русије тада могла бити скупља од два коња, а за две-три такве кљове у Москви се могла купити добра кућа. Пионири су се излагали смртној опасности усред северне природе и домородаца, али они који су преживели могли су се обогатити.
У јесен 1649. године буре Северног леденог окана потопиле су три од укупно седам Дежњовљевих бродова. Сви преживели у бродолому су умрли од глади или су их побили домородци Корјаци. Преостали бродови су стигли у Берингов мореуз, где су на острвима близу Чукотке пронашли насеља „зубатих људи“ – тако су Дежњовљеви људи назвали Ескиме због костију у облику моржевих зуба које су ови као украс носили на пробијеној доњој усни.
Дежњов је био први Рус који је стигао до ушћа чукотске реке Анадир („Онандир“, како ју је он назвао). У том тренутку је од његовог одреда остала само трећина – сви остали су изгубили живот. Поларне буре су разбиле још два брода о стене близу обала Аљаске, а трећи брод су однеле нешто јужније и разбиле га близу обале Камчатке. Није позната судбина њихових посада.
У Анадирском заливу Чукотке северна олуја на мору уништила је и последњи Дежњовљев брод. Касније је он сам своју чукотску одисеју овако описао: „Ветар ме ношаше свуда по мору мимо воље и избаци ме на обалу иза реке Онандир. На кочу беше 25 људи и сви кренусмо узбрдо не знајући куда идемо, гладни и промрзли, наги и боси... Од глади се ми, несрећници, разиђосмо на разне стране. Пешачисмо 20 дана не видећи ни људе ни путева. Онда се вратисмо и почесмо да копамо јаме у снегу...“
Дежњовљеви људи су остали да презиме на залеђеној обали Чукотке, али је половина помрла током дуге поларне зиме. У историји су заувек остала сачувана имена дванаесторице преживелих: Семјон Дежњов, Фома Пермјак, Павел Кокоуљин, Сидор Јемељанов, Иван Пуљајев, Михаил Захаров, Терентиј Куров, Јефим Мезења, Петар Михајлов и Артемиј Солдатко. То су први Руси који су стигли до Чукотке и остали живи.
Дежњовљеви пионири су 1649. године направили чамце и кренули на запад пловећи узводно реком Анадир преко 600 километара. Ту, у самом центру Чукотке, на острву усред реке направили су „зимовалиште”, тј. неколико земуница од којих је касније настало Анадирско упориште – главни руски центар на Чукотки у 17. и 18. веку.
Први Рус који је стигао до Чукотке и мореуза између Америке и Азије вратио се у Јакутск тек 1659. године, тј. 17 година након што је кренуо из тог града на обали Лене у потрагу за драгоценим крзном и моржевим кљовама. Семјон Дежњов је један од малобројних руских истраживача нових територија који су умрли природном смрћу. Са руског Далеког истока се вратио у Москву и у њој доживео старост. Умро је са непуних 70 година.
Инфографика: Степан Жарки
Михаил Стадухин је први Рус који је дошао до реке Колиме и који је издалека видео обале Камчатке. Он је 1651. године са малим одредом пионира истражио чамцима најсевернију обалу Охотског мора и посматрао Камчатске планине на хоризонту. Исте године је 2.000 км југозападно од Камчатке Јерофеј Хабаров основао Албазинско упориште – прву руску насеобину на обалама Амура.
Козаци ће затим водити са Манџурцима дуготрајни рат за Албазин. А далеко од амурских таласа, на северу, Руси почињу да насељавају Камчатку и околне пределе. Први је до обала огромног полуострва стигао Иван Камчатиј. Он је био сибирски козак са обала Јенисеја. Неколико година је трговао самуровином на Колими, а 1658. године је кренуо у поход ка северним обалама Охотског мора.
Презиме или надимак „Камчатиј“ потиче од старог назива за свилену тканину „камка“ или „камчатка“. Не зна се да ли је Камчатиј лично носио „свилене кошуље“ које су тада биле изузетно скупе, или их је носио неко од његових предака, само се зна да је Иван, по презимену или надимку Камчатиј, у потрази за драгоценим „рибљим зубом“ (моржевим кљовама) стигао до земље која је касније по њему добила назив.
ТериторијаКамчатка је велика отприлике као Француска. Међутим, крајем 17. века Француска краљевина је имала преко 20 милиона становника, док је на Камчатки тада живело хиљаду пута мање људи.
Иван није пронашао „рибљи зуб“, али је зато пронашао „речни бисер”, тј. сазнао је од домородаца за богате пределе са великом реком која тече према југу. Он је 1661. године заједно са одредом „колимског економа“ Фјодора Чукичева кренуо да истражи те нове пределе. Из тог похода се није нико вратио. Касније су други Руси стигли до реке ка којој је Иван Камчатиј толико тежио, и у знак сећања на њега назвали су је Камчатка.
Временом се тај назив проширио на цело огромно полуострво. У 17. веку су пионири користили разне називе за различите делове Камчатке. На пример, њену западну обалу су звали Авача, или Даброво море, а јужни део су звали „Курилска земљица“.
Одавде, са југа Камчатке, па све до Јапана на преко хиљаду километара се протежу океаном острва која се данас зову Курили. Није познато који руски путник је први дошао до овог архипелага.
Када је 1643. године до ових острва стигао холандски морепловац Мартен Геритсон де Фрис (он је истраживао „источну обалу Татарије“ у потрази за златом и сребром), видео је крст на острву Кунашир, у подножју активног вулкана Тјатја. Руски пионири су обично постављали крст да обележе новооткривене територије.
Једино је добро познато име човека који је касније детаљно истражио и описао Куриле. То је Иван Петрович Козиревски, унук пољског племића, заробљеног и депортованог у Јакутск. Козиревски је од 1711. до 1713. са малим одредом од 55 козака и 11 Камчадала (домородаца Камчатке) „у малим пловилима и ’бајдарама’ (теретним чамцима пресвученим кожом) преко мореуза на мору“ истраживао архипелаг Курилских острва скоро до саме „Апанске државе“, тј. до Јапана. На основу тога је Козиревски касније саставио опис и прву карту архипелага под називом „Цртеж Камчатског Носа и морских острва“.
Тако су још пре три века откривене све територије које сада припадају Далекоисточном федералном округу Русије.
Инфографика: Степан Жарки
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
