Спремни да „растргну и почисте”: Грозни опричници Ивана Грозног

Опричници у Новгороду. Почетак 20. века. Уметник: Михаил Иванович Авилов (1882-1954).

Опричници у Новгороду. Почетак 20. века. Уметник: Михаил Иванович Авилов (1882-1954).

Vostock-Photo
Опричнина цара Ивана Грозног постала је симбол руског средњевековља. Масовна погубљења, прогони царевих „непријатеља“ и одузимање имовине – све су то била њихова овлашћења. Како се појавила и чиме се бавила та древна „специјална служба“ у тамним ризама?

Бескомпромисни, сурови и спремни на све ради свога цара, они су држали у страху целу земљу, а њихова реч је имала већу тежину од суда и истраге. На вратовима њихових коња висиле су одсечене псеће главе, а њихова одела су подсећала на тамне црквене мантије. Сваког човека, независно од његовог сталежа, ништа није могло уплашити тако као долазак ових људи на његов праг.

Још увек се воде дискусије о контроверзном цару Ивану Грозном. Према једној верзији његове биографије он је убио сопственог сина. Неоспорно је да се за њега везује један од најмрачнијих периода руске историје. Он је створио нови сталеж – личну гарду и тајну полицију која се звала Опричнина. Помоћу ње се цар обрачунавао са свима који су му сметали.

Држава у држави

Погубљење бољара за време цара Ивана Грозног, акварел на папиру, 1906. Уметник: Василиј Васиљевич Владимиров (1880-1931). Уметнички музеј „И. П. Пожалостин“, Рјазањ. Извор: Legion MediaПогубљење бољара за време цара Ивана Грозног, акварел на папиру, 1906. Уметник: Василиј Васиљевич Владимиров (1880-1931). Уметнички музеј „И. П. Пожалостин“, Рјазањ. Извор: Legion Media

Када је Ивана Грозног 1564. године издао његов лични војсковођа и најближи бољар, кнез Андреј Курбски, цар је повукао несвакидашњи потез. У самом јеку рата против Литваније повукао се из града. После молитве је ћутке покупио породицу и државну касу (па чак и најпоштованије иконе) и без икаквих објашњења напустио Кремљ. Отпутовао је 123 км од Москве и засео у утврђеном дворцу „Александровска слобода“.

Том преломном тренутку је претходио раздор са читавом политичком елитом. Иван Грозни је имао разлога да страхује за своју власт и свој живот, али је његов демонстративни одлазак имао много далекосежније последице. У његовом одсуству у главном граду је завладала паника. „Непријатељи и јеретици надиру, цара нема, осуђени смо на пропаст!“ – сви су само о томе говорили. Тада су многи запуцали да моле цара да се врати у Москву и заустави хаос који је у њој већ завладао.

Месец дана касније, Иван Грозни се исто онако помпезно вратио у Кремљ са ултиматумом да ће наставити да влада уколико држава од тог тренутка буде подељена на два дела. Један део у потпуности припада цару и његовој Опричнини – личној гарди коју је он одабрао, а други део је Земшчина, тј. сви остали сталежи који живе сами за себе, и којима је бављење унутрашњим пословима државе допуштено само у изузетним случајевима.

Сталеж „недодирљивих”

Дизајн сцене за оперу „Опричник” Петра Чајковског, гваш на папиру, 1911. Уметник: Аполинариј Михајлович Васнецов (1856-1933) . Државни централни позоришни музеј „А. А. Бахрушин”, Москва. Извор: Legion Media.Дизајн сцене за оперу „Опричник” Петра Чајковског, гваш на папиру, 1911. Уметник: Аполинариј Михајлович Васнецов (1856-1933) . Државни централни позоришни музеј „А. А. Бахрушин”, Москва. Извор: Legion Media.

Иван Грозни је своју гарду бирао у најнижим слојевима. Главни услов је био да кандидат нема никакве везе ни са једним угледним бољарским или кнежевским родом. Опричник је полагао заклетву да ће бити свом душом одан цару и да ће од тог тренутка живети у складу са „правилима“. Заклињао се да „неће јести, ни пити, ни дружити се са Земшчином“. Ако би опричник био затечен са неким из Земшчине обојица би били погубљени.

Опричници су живели у засебном делу града, у неколико централних рејона Москве (Стари Арбат, Никитска улица). Грозни је из тих делова града протеривао старе житеље не дозвољавајући им да понесу своју имовину. Једноставно су „истеравани са женама и децом на пут, тако да су неки од њих морали пешачити до новог станишта и успут просјачити“. Иселивши на тај начин читаве рејоне, Иван Грозни је одмах заповедио да се на том месту сагради нови дворац и огради високим зидинама.

Лична царева гарда је бројала 1.000 опричника, а затим је проширена на 6.000. Злослутни атрибути у виду псеће главе и метле везане за коња били су симбол оданости цару и спремности да као пас растргну, и као метлом „почисте“ из земље све „непријатеље“ Русије.

Погубљења по царевој вољи

Опричници у палати Ивана IV, уље на платну, 19. век. Уметник: Николај Васиљевич Неврев (1830-1904). Киргиски државни музеј ликовних уметности, Бишкек. Извор: Legion Media.Опричници у палати Ивана IV, уље на платну, 19. век. Уметник: Николај Васиљевич Неврев (1830-1904). Киргиски државни музеј ликовних уметности, Бишкек. Извор: Legion Media.

Политички смисао Опричнине састојао се у очувању једнодушности у земљи и у управљању њоме. Управо у то време се појавио израз „злочин против цара“, први пут као стварна основа за обрачун са неким (озакоњена тек 1649. године).

Ти људи су, како сведочи Новгородски летопис, вршили масовна погубљења, пљачкали Земшчину и харали градове. Опричници су 1570. године оптужили комплетно новгородско племство за заверу против цара. „Дојава је била упадљиво неумесна и контрадикторна“, сматра историчар Владимир Кобрин. Тада је заједно са племићима истовремено погубљено још неколико стотина Новгорођана. Они су били поливени запаљивом смесом, запаљени и живи бацани у реку. Сваког преживелог су опричници дотукли из чамца.

Цар Иван Грозни и Маљута Скуратов у посети бољару Морозову. Уметник: Клаудиј Васиљевич Лебедев (1852-1916). Извор: Legion Media.Цар Иван Грозни и Маљута Скуратов у посети бољару Морозову. Уметник: Клаудиј Васиљевич Лебедев (1852-1916). Извор: Legion Media.

По законику Ивана Грозног погубљење је постало једна од најчешћих казни (на пример, за прву крађу, разбојништво или потказивање). Често је, међутим, била довољна само једна опричникова реч. Сва имовина погубљеног „изајника“ је прелазила у опричниково власништво, а онај ко је најчешће налазио изајнике био је богато награђиван. „Царева воља је закон и загонетка“, говорио је јунак приче Владимира Сорокина „Опричников дан“, посвећене Маљути Скуратову, омиљеном опричнику Ивана Грозног. Нико није ни размишљао о убедљивости доказа за погубљење „по царевој вољи“, тако да су поједине оптужбе биле једноставно измишљене.

На крају се Опричнина и њена неефикасна војска распала у судару са правим спољним непријатељем. Годину дана након харања у Новгороду Москву је 1571. године напао кримски кан и тада су опричници са великом муком окупили само један пук за заштиту престола. После тога је Иван Грозни укинуо Опричнину, а представнике њене „елите“ је погубио, што се могло и очекивати.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.