Шарлатани „плаве крви”: Лажни наследници последњег руског цара

Многи би свашта учинили да постану познати, али ови су стварно претерали – тврдили су да су преживели чланови породице Романов која је побијена 1918. године. Неки су им поверовали, али су на крају преваранти ипак раскринкани, проглашавани за лудаке или очајнике, а руска круна је остала изван њиховог домашаја. Права велика кнегињица Анастасија је убијена са породицом 17. јула 1918. године, али то није било потврђено све до 2008. године, када су њени посмртни остаци ископани и идентификовани.

1. Ана Андерсон – „велика кнегињица Анастасија Николајевна”

Ана Андерсон, 1955, Немачка. Извор: AFP

Шарлатанка позната под именом Ана Андерсон обманула је многе представнике царске елите тврдећи да је четврта и најмлађа ћерка цара Николаја и царице Александре. Истрага коју је финансирао брат руске царице показала је прави идентитет „Андерсонове” – то је заправо била Пољакиња Франциска Шанковска, фабричка радница која се лечила од душевне болести.

„Ана” је 1920. године покушала да изврши самоубиство, па су је послали у центар за ментално оболеле у Берлину. Тамо је одбила да каже своје име. Један пацијент је мислио да је она заправо велика кнегињица, а касније су ову легенду подржали руски емигранти.

Две године касније Андерсонова је и сама почела да прича људима како је она велика кнегињица Анастасија.

Ана се преселила у САД 1928. године, где је живела на рачун руске принцезе Ксеније Григорјевне, далеке рођаке породице Романов. Након неуспелог покушаја да докаже своје царско порекло вратила се у Немачку.

Више од 20 година безуспешно се борила по европским судовима, покушавајући да их убеди у своју причу. Вратила се у САД 1968. године, удала се за богаташа и добила америчко држављанство.

Умрла је 1984. године у Вирџинији. ДНК тестови урађени након њене смрти искључују било какву повезаност са царском породицом.

2. Евгенија Смит – „велика кнегиња Анастасија”

Евгенија Смит. Извор: Архив

Као кнегињица Анастасија Николајевна представљала се и Евгенија Смит, чије је право име било Евгенија Драбек Сметишко. Она је заправо била уметница и списатељица украјинског порекла. Преселила се из Буковине у САД 1929. године.

Смитова се 1963. године појавила у Чикагу, отишла код једног издавача и показала му неку књигу, тобоже рукопис који јој је дала велика кнегињица. Издавач је посумњао у њену причу и предложио јој да се тестира на детектору лажи. Тест је показао да Евгенија не говори истину, после чега је она променила изјаву и почела да се представља као сама велика кнегињица Анастасија. Што је најчудније, овог пута је тест на детектору лажи показао да Смитова говори истину.

Евгенија Смит је ауторка врло маштовите књиге „Аутобиографија њеног царског височанства Анастасије Николајевне” (“Autobiography of HIH Anastasia Nicholaevna of Russia”), у којој детаљно говори о „свом” животу у царској породици и о томе како се спасла од бољшевика.

Умрла је 1997. године у Роуд Ајланду. Сахрањена је у православном манастиру.

3. Марга Бутс – „велика кнегињица Олга Николајевна”

Марга Бутс. Извор: Legion Media

Сматра се да је Марга Бутс била најуспешнија од свих који су себи приписивали припадност породици Романов. Она је тврдила да је Олга, најстарија ћерка цара Николаја II.

Марга се први пут појавила у Француској почетком Другог светског рата. Сакупљала је новац од народа за велику руску кнегињицу, која је тобоже чудом избегла погубљење. Марга је касније ухапшена због преваре, а на суду се изјашњавала као припадница пољске аристократије.

После извесног времена Марга је поново „испливала”. Било је то 1950. године. Овога пута је тврдила да ништа не зна о својим ранијим преварама. Поверовали су јој велики војвода олденбуршки Николаус и наследник немачког престола Вилхелм. Они су издржавали Маргу све до своје смрти.

Када је већ поменута Ана Андерсон постала позната, Марга је изнела у јавност своју причу о царском пореклу. Свим силама се трудила да уништи Анину репутацију. Написала је књигу о својој „породици”, која никад није објављена.

Бутсова је умрла 1976. године у насељу Сала Комачина у Италији. Своје последње дане провела је у самоћи, одбијајући да прими новинаре.

4. Михал Голењевски – „царевић Алексеј Николајевич”

Михаил Голењевски. Извор: Getty Images

Михал Голењевски био је пољски официр и агент контраобавештајне службе. Крајем педесетих година је радио за пољску тајну службу и сарађивао са совјетским КГБ-ом.

Постао је троструки агент, јер је и пољске и совјетске тајне одавао агенцији ЦИА. У јануару 1961. године побегао је у САД и званично почео да ради за ЦИА. Исте године га је пољски суд осудио на смртну казну. 

После неког времена проведеног у Америци почео је да се представља као царевић Алексеј, најмлађи и једини син цара Николаја II. Говорио је да је читава породица још увек жива, али му је мали број људи поверовао.

Како би доказао да је царског порекла Голењевски је покушао да пронађе своје сестре. „Поново” се састао са горепоменутом Евгенијом Смит, за коју је тврдио да је његова сестра. Смитова је такође говорила да је Голењевски њен брат.

Међутим, документи Голењевског показали су да је рођен у Пољској 18 година након рођења царевића Алексеја. У своју одбрану Голењевски је рекао да болује од хемофилије, наследне  болести од које је боловао царевић Алексеј, па зато изгледа млађи него што јесте. Неколико људи му је поверовало, а ЦИА му је дала отказ због лажи.

Голењевски се све до своје смрти 1993. године безуспешно борио да поврати своје „право” име.

5. Цецлава Чапска – „велика кнегињица Марија Николајевна”

Цецлава Чапска и Николај Долгоруки, 1919. Извор: Legion Media

Цецлава Чапска је први пут запажена 1919. године у Румунији, где је била под заштитом румунске краљице Марије. Тамо се удала за руског принца Николаја Долгоруког, сина генерала Александра Долгоруког, и у то време је почела да се представља као велика руска кнегињица Марија Николајевна.

Према њеним речима, сви чланови царске породице су избегли смрт, осим „њеног оца” Николаја II и слугу. „Потврдила” је идентитет гореспоменуте Ане Андерсон и Марге Бутс, коју је лично познавала.

Зашто је поново покренута истрага убиства царске породице?

Умрла је 1970. у Риму. ДНК тест урађен након њене смрти показао је да она нема никакве везе са царском породицом.

После неког времена појавио се човек по имену Алексис Бримејер, који је тврдио да је повезан са царском породицом Романов и осталим европским династијама. Бримејер је био пореклом из Белгијског Конга, а отац му је био луксембуршки инжењер. Рекао је да су сви чланови породице Романов побијени осим његове „баке” Марије (Цецлава Чапска), која му је „оставила” руски престо.

Бримејер је говорио да му је руски принц Долгоруки био деда. Користио је лажне комбиноване титуле, као што је „принц анжујски Дурасов Романов Долгоруки Бурбон од Кондеа”, због чега га је тужила породица Долгоруки. Пошто није успео да задиви јавност, смислио је име „његово светло височанство принц Кевенхилер-Абензберг”, али га је тужила принцеза Кевенхилер.

После неколико година је неочекивано добио пасош Кнежевине Силенд (микронације која полаже право на војну платформу у Северном мору, 12 километара од обале грофовије Сафок у Енглеској) на име „његово височанство принц Алексеј Романов Долгоруки”.

Алексис је на много начина покушао да се домогне титуле, па се чак обраћао појединим племићима са молбом да га усвоје. „Несуђени принц” се свим силама борио за царску титулу до саме смрти. Умро је у Мадриду 1995. године.

Десет важних чињеница о убиству руске царске породице

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!