Обичан живот у необичном времену: Уметничко виђење совјетске свакодневице

Пирошке, 2015. / Zoya Cherkassky-NnadiЗоја Черкаски-Нади је напустила Кијев са 15 година и преселила се у Израел. Беше то 1991, годину дана након распада СССР. У новој домовини је постала сликарка и изградила свој препознатљив стил. Њене су слике можда „наивне“ али дубоког смисла. Колекција успомена из њеног совјетског детињству се може наћи на интернету и приказује обичан живот Совјета уочи самог краха државе.

1. Првог маја су се прослављали сви економски и социјални успеси и борба за права радничке класе. Био је то веома важан датум у СССР, а и данас је руски државни празник.

1. мај, 2016. / Zoya Cherkassky-Nnadi

2. Ученици у Совјетском Савезу су носили исте униформе. Дечаци тегет одела, девојчице браон сукње нешто изнад колена и црне кецеље. Као пионири су носили и црвене мараме. Дежурни ученици су могли да се препознају по црвеној траци на рукаву и задржавали су се после часова да распреме у учионицама.

Дежурство, 2016. / Zoya Cherkassky-Nnadi

3. 80-их година градови су били претрпани подједнаким зградама високим од 8 до 15 спратова. Дворишта су била стандардна: мало дечије игралиште, клупе испред самог улаза које су увек заузимале баке. Те баке нису могле да буду неупућене у то код којих су суседа дошли гости, ко је купио нов намештај, и чија је мачка управо украла кобасицу. Како су само те бабушке могле све да знају? То је права загонетка, али сигурно можемо рећи да се ради о највећим обавештајцима свих времена.

А где јој је сукња? 2016. / Zoya Cherkassky-Nnadi

4. Руси не ходају по зидовима али имају тепих на скоро сваком зиду. Теписи су се прославили 60-их, када су милиони добили станове у такозваним зградама хрушчовкама (по Никити Хрушчову). Зидови су били танани и хладни. А теписи су користили и као звучна изолација. Поред тога, били су изузетно згодни као позадина за фотографисање.

Тепих, 2016. / Zoya Cherkassky-Nnadi

5. Касних 60-их совјетски радници су добијали земљу ван града, обично 6 ари, и многи су се хвалили да су постали власници фазенде. Тако је држава решила проблем не само исхране, већ и слободног времена грађана. У постсовјетским државама се и даље високо вреднује викенд проведен у кући ван града, такозваној дачи.  

Фазенда, 2016. / Zoya Cherkassky-Nnadi

6. Путовање совјетским возовима, посебно трећеразредним плацкарт вагонима за спавање (без затворених купеа) је заиста незабораван доживљај. Поред могућности да отворе душу пред човеком којег виде први и последњи пут у животу, Руси воле да направе прави пир. Оброк једног обичног путника се састоји од куване пилетине и јаја. Сви се бацају на храну чим воз крене. И не зато што их посебно мучи глад, већ због традиције.

На југ, 2016. / Zoya Cherkassky-Nnadi

7. Ручак у мензи је нешто што је пратило совјетског човека од обданишта до пензионисања. Најпопуларије јело је било ћуфте уз пире кромпир. Занимљиво је то да су жене ручавале не скидајући с главе своје топле зимске капе. За то су постојала два разлога: нису ризиковале да покваре фризуру, и показивале су какво крзно могу себи да приуште.  

Менза, 2017. / Zoya Cherkassky-Nnadi

8. Перестројка је широм отворила врата западној поп култури, те је нагрнула мода, реп музика, па и наравно брејкденс. Млади су носили избледеле у варикини фармерице, чудне фризуре и масивне украсе.

Брејкденс, 2015. / Zoya Cherkassky-Nnadi

9. Једна од најобичнијих слика совјетског живота је празнични сто. Људи су се трудили да спреме за госте необична и укусна јела од намирница на које су могли само чудом да набасају у полупразним продавницама. Харинга, маринирано поврће, јаја или риба у желеу... Све је то могло да се нађе на свакој свадби, помену или рођендану. У веома ретким приликама храна се служила у кристалној посуди добијеној некада давно на поклон. 

Пир, 2015. / Zoya Cherkassky-Nnadi

10. Дисиденти нису прихватали совјетску идеологију али нису ни планирали да преузму власт. Они су само хтели да свет сазна о кршењу људских права. Тако се појавио „самиздат“ и други различити начини преношења информације на Запад. Ноћима су покушавали да ухвате сигнал забрањених у СССР страних радио-станица. Како год било, време дисидената и државе је истекло 1991. 

Радио Слобода, 2015. / Zoya Cherkassky-Nnadi

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!