Обичан живот у необичном времену: Уметничко виђење совјетске свакодневице

Piroshki. Markers and colored pencils on paper, 18x26cm. 2015.

Piroshki. Markers and colored pencils on paper, 18x26cm. 2015.

Zoya Cherkassky-Nnadi + активная ссылка на ее фб https://www.facebook.com/zoya.cherkassky
Породични празници, прве мексичке сапунице, путовање трећом класом на југ... Зоја Черкаски-Нади приказује живот Совјета касних 80-их, када је на сваком кораку будно мотрила нека бабушка а разнобојни теписи су грејали зидове.

 

Пирошке, 2015. / <a  data-cke-saved-href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" target="_blank"> Zoya Cherkassky-Nnadi</a>Пирошке, 2015. / Zoya Cherkassky-NnadiЗоја Черкаски-Нади је напустила Кијев са 15 година и преселила се у Израел. Беше то 1991, годину дана након распада СССР. У новој домовини је постала сликарка и изградила свој препознатљив стил. Њене су слике можда „наивне“ али дубоког смисла. Колекција успомена из њеног совјетског детињству се може наћи на интернету и приказује обичан живот Совјета уочи самог краха државе.

1. Првог маја су се прослављали сви економски и социјални успеси и борба за права радничке класе. Био је то веома важан датум у СССР, а и данас је руски државни празник.

1. мај, 2016. / <a  data-cke-saved-href="https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" href="https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" target="_blank">Zoya Cherkassky-Nnadi</a>1. мај, 2016. / Zoya Cherkassky-Nnadi

2. Ученици у Совјетском Савезу су носили исте униформе. Дечаци тегет одела, девојчице браон сукње нешто изнад колена и црне кецеље. Као пионири су носили и црвене мараме. Дежурни ученици су могли да се препознају по црвеној траци на рукаву и задржавали су се после часова да распреме у учионицама.

Дежурство, 2016. / <a  data-cke-saved-href="https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" href="https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" target="_blank">Zoya Cherkassky-Nnadi</a>Дежурство, 2016. / Zoya Cherkassky-Nnadi

3. 80-их година градови су били претрпани подједнаким зградама високим од 8 до 15 спратова. Дворишта су била стандардна: мало дечије игралиште, клупе испред самог улаза које су увек заузимале баке. Те баке нису могле да буду неупућене у то код којих су суседа дошли гости, ко је купио нов намештај, и чија је мачка управо украла кобасицу. Како су само те бабушке могле све да знају? То је права загонетка, али сигурно можемо рећи да се ради о највећим обавештајцима свих времена.

А где јој је сукња? 2016. / <a  data-cke-saved-href="https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" href="https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" target="_blank">Zoya Cherkassky-Nnadi </a>А где јој је сукња? 2016. / Zoya Cherkassky-Nnadi

4. Руси не ходају по зидовима али имају тепих на скоро сваком зиду. Теписи су се прославили 60-их, када су милиони добили станове у такозваним зградама хрушчовкама (по Никити Хрушчову). Зидови су били танани и хладни. А теписи су користили и као звучна изолација. Поред тога, били су изузетно згодни као позадина за фотографисање.

Тепих, 2016. / <a  data-cke-saved-href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" target="_blank"> Zoya Cherkassky-Nnadi</a>Тепих, 2016. / Zoya Cherkassky-Nnadi

5. Касних 60-их совјетски радници су добијали земљу ван града, обично 6 ари, и многи су се хвалили да су постали власници фазенде. Тако је држава решила проблем не само исхране, већ и слободног времена грађана. У постсовјетским државама се и даље високо вреднује викенд проведен у кући ван града, такозваној дачи.  

Фазенда, 2016. / <a  data-cke-saved-href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" target="_blank"> Zoya Cherkassky-Nnadi</a>Фазенда, 2016. / Zoya Cherkassky-Nnadi

6. Путовање совјетским возовима, посебно трећеразредним плацкарт вагонима за спавање (без затворених купеа) је заиста незабораван доживљај. Поред могућности да отворе душу пред човеком којег виде први и последњи пут у животу, Руси воле да направе прави пир. Оброк једног обичног путника се састоји од куване пилетине и јаја. Сви се бацају на храну чим воз крене. И не зато што их посебно мучи глад, већ због традиције.

На југ, 2016. / <a  data-cke-saved-href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" target="_blank"> Zoya Cherkassky-Nnadi</a>На југ, 2016. / Zoya Cherkassky-Nnadi

7. Ручак у мензи је нешто што је пратило совјетског човека од обданишта до пензионисања. Најпопуларије јело је било ћуфте уз пире кромпир. Занимљиво је то да су жене ручавале не скидајући с главе своје топле зимске капе. За то су постојала два разлога: нису ризиковале да покваре фризуру, и показивале су какво крзно могу себи да приуште.  

Менза, 2017. / <a  data-cke-saved-href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" target="_blank"> Zoya Cherkassky-Nnadi</a>Менза, 2017. / Zoya Cherkassky-Nnadi

8. Перестројка је широм отворила врата западној поп култури, те је нагрнула мода, реп музика, па и наравно брејкденс. Млади су носили избледеле у варикини фармерице, чудне фризуре и масивне украсе.

Брејкденс, 2015. / <a  data-cke-saved-href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" target="_blank"> Zoya Cherkassky-Nnadi</a>Брејкденс, 2015. / Zoya Cherkassky-Nnadi

9. Једна од најобичнијих слика совјетског живота је празнични сто. Људи су се трудили да спреме за госте необична и укусна јела од намирница на које су могли само чудом да набасају у полупразним продавницама. Харинга, маринирано поврће, јаја или риба у желеу... Све је то могло да се нађе на свакој свадби, помену или рођендану. У веома ретким приликама храна се служила у кристалној посуди добијеној некада давно на поклон. 

Пир, 2015. / <a  data-cke-saved-href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" target="_blank"> Zoya Cherkassky-Nnadi</a>Пир, 2015. / Zoya Cherkassky-Nnadi

10. Дисиденти нису прихватали совјетску идеологију али нису ни планирали да преузму власт. Они су само хтели да свет сазна о кршењу људских права. Тако се појавио „самиздат“ и други различити начини преношења информације на Запад. Ноћима су покушавали да ухвате сигнал забрањених у СССР страних радио-станица. Како год било, време дисидената и државе је истекло 1991. 

Радио Слобода, 2015. / <a  data-cke-saved-href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" href=" https://www.facebook.com/zoya.cherkassky" target="_blank"> Zoya Cherkassky-Nnadi</a>Радио Слобода, 2015. / Zoya Cherkassky-Nnadi

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“