Ирина Антанасијевић: „Треба да се поносимо руско-српском страницом у стогодишњој историји стрипа“

Ирина Антанасијевић. Извор: лична архива

Ирина Антанасијевић. Извор: лична архива

Ирина Антанасијевић, руски и српски филолог и историчар књижевности, у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond Србија прича о томе како су тесно испреплетане судбине руских емиграната и српских уметника, и како се из те спреге родио уметнички жанр који је још увек популаран и занимљив свим категоријама читалаца, независно од узраста.

Историја руске емиграције почиње од Југославије, где је писана на чистом листу. Касније се испоставило да ти људи нису из Русије донели само најосновније покућство, него и огроман културни слој који је нашао своје место под топлим балканским сунцем и уз ватрену братску подршку српског народа постао је плодно тло за многе таленте.

Нови жанр осваја срца читалаца

– Руска емиграција је створила југословенски стрип. Говорим и о уметницима и о издавачима – свуда су руска имена. То је издавач Александар Ивковић – нажалост, не знамо његово руско презиме, а ово је српско презиме које је он узео од супруге. Александар је створио читаву серију специјализованих часописа: „Мика-Миш“ и „Робинзон“, у којима је у суштини и покренута производња стрипова. Први аутор аутентичног југословенског стрипа (који није преведен са неког страног језика), објављеног у Београду, био је Јуриј Лобачов или Ђорђе Стрип, како је сам себе називао, а сценариста тог стрипа био је Вадим Кургански – он се потписивао као Владимир Чилић. Стрип „Крваво наследство“ позициониран је као ауторско дело неког Американца које препричава Југословен. Али то је била само игра – ту није било ни Американаца, ни Југословена. Била су само два Руса. Они су створили први српски стрип. Тако је Београд постао центар руског стрипа у Југославији. Могли смо имати и руски стрип у Русији, да није било револуције и грађанског рата. Али ток историје је био такав да смо тај стрип добили на југословенској земљи.

„Руслан и Људмила” Владимира Жедринског. Извор: лична архива Ирине Антанасијевић

– Да ли је тај жанр заинтересовао српског читаоца?

– Ивковић не би покретао толико листова да стрип као уметничка форма није привлачио читаоце. Ивковићев издавачки геније се огледа у томе што је он одмах схватио да се не треба ослањати само на дечији аудиторијум и амерички стрип. Он је почео да објављује озбиљне стрипове за одрасле, а затим је покренуо серију домаћих романа, како их је он називао, и ту је било и прераде класичних писаца, и такозваних ауторских романа, где су уметници могли објављивати своја озбиљна дела.

Тај облик је врло снажно утицао на каснији избор уметничких дела која су у Србији превођена, издавана и читана. „Минхаузен“ није био потпуно преведен у Србији све док Ђорђе Лобачов није направио о њему стрип који је изазвао интересовање читалаца и допринео објављивању комплетног превода књиге.

Страница из уџбеника за 3. разред Ђорђа Лобачова. Извор: лична архива Ирине Антанасијевић

Српско-руско надахнуће

– Да ли је српски читалац разумео руски стрип?

– Хвала за такво питање. Апсолутно је разумео. И то је одличан пример онога што се прилично ретко дешава. Најчешће се свака емиграција „кува у сопственом сосу“, и сви часописи на руском језику пишу се за своје, руске читаоце, а у овом случају је све рађено за српског читаоца. На пример, Ранхнер је у „Пиковој дами“ користио назив „Петроград”, јер су српски читаоци навикли на њега, иако је одлично знао да се град у Пушкиново време звао Санкт Петербург. Они су се чак и културолошки трудили да поједине моменте приближе Србима и бирали су оно што ће њима бити занимљиво. Поред тога, Руси су инспирисали српске уметнике. На пример, после смрти Николаја Навојева његов стрип наставио је да црта српски уметник. То је било узајамно стваралачко обогаћивање, заједничко стварање жанра који се тада рађао. Њега једноставно не би било да није било многих српских сценариста, као што је изванредни Видић. Први Навојевљеви текстови су били веома слаби, али откако је почео да сарађује са Видићем настајала су права ремек-дела.

„Тарас Буљба“ Николаја Навојева. Извор: лична архива Ирине Антанасијевић

Руска класика за Србе

– Стрип је радња са специфичном тематиком и правилима, са специфичним начином уметничког доживљаја, који подразумева и слику и текст. Стрип није адаптирана књижевност. Он је као екранизација – самостални жанр, другачија уметничка форма текста књижевног дела. За њега човек треба да буде припремљен. Стрипови које су правили руски емигранти на Балкану били су врло озбиљни, са дубоким подтекстом, као на пример серија Алексеја Ранхнера – по мом мишљењу филолошки најпоткованијег писца стрипова у Југославији. Он је написао стрип „Капетанова кћи“ и у њега уврстио поглавље које је сам Пушкин изоставио – о руском бунту од кога је, нажалост, остала само једна фраза: „руски бунт, бесмислен и неумољив“. Ранхнер је развио читаво то поглавље у графичком приказу, и то је прича у којој ви морате пре свега добро познавати Пушкина да бисте схватили текст како треба. То није адаптација у смислу упрошћавања, него напротив – додавање алузија. У стрипу „Поштарова ћерка“, написаном на основу Пушкинове приче „Станични надзорник“ појављују се цитати из дела Чернишевског и из Толстојеве „Ане Карењине“.

Стрип је за наше емигранте био начин да се сете своје земље Русије. У њиховим стриповима је било елемената полемике. Сергеј Соловјов је написао стрип „Козаци“, али није скривао да он потиче од Шолоховљевог „Тихог Дона“. Чак је задржао и имена јунака, али је приказао потпуно другачију слику, где је кроз догађаје које је сам он смислио дочарао ужасе грађанског рата и Првог светског рата. То је продоран, бруталан, страшан стрип. Он крајње карикирано приказује црвеногардејце. Њих је Соловјов доживљавао као демонски ужас. Стрип као жанр је незаобилазна културолошка компонента руске емиграције у Југославији. Иван Шеншин је направио „Чаробњака Хотабича“ по Лагиновом „Старцу Хотабичу“. Јасно је да у југословенском стрипу не може фигурирати совјетски пионир и глорификација совјетске власти, као у Лагиновом тексту. Шеншин прича причу о гимназијалцу и Русији која је изгубљена, и летећи ћилим није изнад Кремља са црвеним петокракама, него изнад московских храмова са звоницима. Другим речима, причу испричану у совјетској књижевности он ставља у потпуно другачији контекст.

„Козаци“ Сергеја Соловјова. Извор: лична архива Ирине Антанасијевић

Самостална уметничка форма

– Може ли се, дакле, рећи да је стрип самостално уметничко дело?

– Сваки стрип је самостално уметничко дело, као и филм. У стрипу сценариста и уметник ствара нову уметничку форму са својим циљевима и правилима. То ни у ком случају није поједностављено препричавање, како су многи навикли да доживљавају жанр стрипа. Ја бих желела да се стрип другачије доживљава. Људи гледају филм „Триста спартанаца“ и не схватају да он није снимљен по античкој легенди, него по стрипу!

Цртеж оловком Константина Кузњецова. Извор: лична архива Ирине Антанасијевић

Из прошлости у будућност

– Како данас стоје ствари у тој области?

– Срећом, спрега Руса и Срба у овом жанру се и данас наставља. Издавачка кућа „Систем комикс“ на челу са Игором Марковићем објавила је читаву серију изванредних албума посвећених Првом светском рату. „Линије фронта“, на пример. Ту су учествовали руски уметници који су нацртали своје приче. Било би много добро направити руски албум са руско-српским причама. Хвала Богу, имамо чега и да се сетимо, и шта да пишемо и цртамо! У историји стрипа као жанра имамо руско-српску страницу у коју су уписана имена сјајних уметника, и том страницом наше историје треба да се поносимо.

Ирина Антанасијевић. Извор: лична архива

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.