5 чињеница о споменику „Радник и колхозница”

Сергеј Фомин/Global Look Press
Ове године се не обележава само 100-годишњица Октобарске револуције, него и 80 година од настанка скулптуре „Радник и колхозница”, која је створена као антитеза нацистичкој Немачкој. Ово уметничко дело прошло је трновит пут пре него што је трајно смештено испред улаза у московски сајамски комплекс ВДНХ.

Мушкарац изражене мускулатуре и жена у хаљини стоје једно поред другог држећи срп и чекић. Споменик „Радник и колхозница” подигнут је као симбол трајног јединства радничке класе и сељака у совјетској Русији. Као и велики број стварних радника и сељака у Совјетском Савезу, и овај челични пар је много тога претурио преко главе.

1. Инспирисани древним херојима

Кип је дело Вере Мухине, вајарке соцреалистичког израза, а израђен је као експонат за Светску изложбу 1937. године у Паризу. Био је то први пут да су Совјети били позвани на овај догађај, па је државно руководство (а превасходно Стаљин) хтело да остави снажан утисак.

Док су у совјетском павиљону радили на скулптури „Радник и колхозница”, Вера Мухина и архитекта Борис Јофан били су инспирисани античком скулптуром Хармодија и Аристогитона, двојице Атињана који су убили персијског тиранина и донели демократију у Атину.

Кип који је инспирисао ауторе скулптуре „Радник и колхозница”. Римска копија старогрчке верзије.

„Радник и колхозница” је, с друге стране, требало да представи успон и победу социјалистичке државе на целом свету. Како је Борис Јофан касније написао, овај архитектонски комплекс је сам по себи требало да буде главни совјетски експонат. И био је.

2. За кип се сумњало да носи лик Лава Троцког

Док је Мухина радила на споменику, догодио се необичан и често препричаван случај: лоше расположени инжењер писао је Стаљину и тражио да Мухина буде склоњена са пројекта, јер је, наводно, међу наборима хаљине колхознице направила скривено лице Лава Троцког. Колико год апсурдно звучало, у то време ово је била изузетно озбиљна оптужба.

Стаљинове чистке су 1937. године биле на врхунцу, па би Мухина била суочена с озбиљним проблемима, ако би се показало да су ове тврдње тачне. Али нису биле. Власти су детаљно прегледале скулптуру и нису нашле никакве трагове Стаљиновог највећег непријатеља. Све се добро завршило.

3. Супарништво са спомеником Трећем Рајху

Током париске изложбе главна „борба” одвијала се између два будућа непријатеља у Другом светском рату: Совјетског Савеза и нацистичке Немачке. Два монументална павиљона ауторитарних држава били су смештени један насупрот другог на главном булевару Вртова Трокадера.

Совјетски и немачки павиљон један насупрот другог на Светској изложби у Паризу 1937. године.

Немачки павиљон, који је дизајнирао злогласни немачки архитекта Алберт Шпер, изгледао је као џиновски римски број III који је требало да репрезентује Трећи Рајх, а украшавали су га орао и  свастика. Симболи совјетског социјализма и немачког нацизма налазили су се један насупрот другог. Био је то дашак француског хумора организатора Светске изложбе.

Неки критичари су хвалили монументално ремек-дело Мухине и Јофана, а неки су били скептични, називајући га „безличним модернизмом”. Упркос томе, совјетски и немачки павиљон су освојили Гран при Светске изложбе, односно, резултат је био изједначен.

4. Смештен где не припада

Након завршетка изложбе „Радник и колхозница” су отишли кући. Али, чекао их је проблем. Када је споменик напустио Француску, руска влада је требало да пронађе право место за ову статуу високу 24,5 метара. Првобитна идеја била је да се споменик смести у хидроелектрану у Рибинску на реци Волги, затим су хтели да га поставе на Воробјовим Горама у Москви, где би се практично могао видети из читавог града, али ништа од тога није реализовано. 

1939. године на отварању ВДНХ (Изложба достигнућа народне привреде) у руској престоници скулптура је постављена испред Северног улаза, на релативно малом постаменту који је био три пута нижи од онога у Паризу.

Поглед на споменик „Радник и колхозница” (спреда) из авеније Мира 1959. године. Аутор Вера Мухина била је изузетно незадовољна изгледом споменика на овом месту.

Мухина је била љута због ове одлуке, називајући постамент „пањем”. Такође је тврдила да је на тако ниском постољу споменик изгубио своју лепоту и смисао.

5. Постао је симбол совјетског филма и добио нови постамент

Иако то за Мухину није била велика утеха, њена скулптура је 1947. године постала званични амблем највећег совјетског филмског студија - „Мосфилма”. Сви совјетски филмови које је снимио овај студио отада су на свом почетку приказивали логотип мушкарца и жене са српом и чекићем у рукама.

2003. године скулптура је склоњена и рестаурирана, да би 2010. била поновно откривена, овај пут на заслуженом вишем постаменту (34,5 метара, 10 метара више од претходног ), чиме јој је укупна висина достигла 58 метара. Тиме је ово постао пети споменик по висини у Русији. И данас, после толико година, најзад сви могу да уживају у лепоти совјетског челичног пара.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.