„Пасош“: Зашто је руска омладина „луда“ за бендом који је направио Србин?

У медијима се „Пасош“ третира као „можда најважнија панк група у овом тренутку за људе узраста око 20 година“. Њихови концерти окупљају велики број младих поклоника. О чему пева нови идол руске генерације рођене на прелазу из 20. у 21. век Петар Мартић? 

„Пасош“ је до сада снимио три албума: „Нам никогда не будет скучно“ („Никада нам неће бити досадно“), „21“ и „Каждый раз самый важный раз“ („Сваки пут је најважнији пут“ – изашао у септембру 2017). Оснивач бенда Петар Мартић је живео у различитим земљама и учествовао у неколицини музичких пројеката. Са 9 година се преселио из Србије у Русију, затим завршио факултет у Енглеској и поново се вратио у Русију.

Петар је 2014. године постао права звезда интернета. Песме његовог пројекта „Прыгай киска“ брзо су постале популарне међу младима у друштвеној мрежи „ВКонтакте“. У оквиру тог пројекта Мартић је изводио аморални скаредни хумористички реп. Песме су постале препознатљиви интернет мемови, а Мартић – идол тинејџерки. Међутим, убрзо му је тај пројекат досадио, па је он заједно са пријатељима Кирилом Городњијем и Григоријем Драчом основао панк групу „Пасош“ за аудиторијум истог узраста, али са песмама другачијег садржаја. И ево, 2017. године, трећи албум „Пасоша“ је процурио на интернет 12 часова пре него што је званично издат. Таква „прашина“ се у Русији обично диже око нових албума познатих западних група, али се тај тренд мења са појавом бендова попут „Пасоша“ на руској музичкој сцени. Сада руски тинејџери слушају музику на руском језику, а „Пасош“ се недавно вратио са турнеје по 27 градова Русије и суседних држава.

Једноставне песме о животу

Тајна популарности групе „Пасош“ се можда крије у једноставности и искрености њихових текстова. Ти музичари певају о ономе што је блиско сваком тинејџеру. У њиховим песмама нема метафизике, нити филозофирања на тему проблема младих. Може се рећи да је њихова музика заснована на принципу „певам о ономе што видим“, а то је дружење са пријатељима „у кухињи“, тумарање по стамбеним четвртима, конзумирање алкохола и брзе хране, гледање серија, вечита неиспаваност у животу пуном журки и концерата, осећање слободе и одсуство страха, јер „све је небитно” и „живот је пред нама“. "Я живу в России, и мне не страшно. <…> Мы родились стариками, но мы ждем свою молодость" („Ја живим у Русији и не плашим се. <…> Родили смо се као старци, али чекамо своју младост“), – те речи групе „Пасош“ су нова химна младе генерације коју слушаоци углас певају на свим концертима овог бенда.

„Не обманывай себя, всё нормально и так. <…> У тебя уже все есть. Тебе не надо быть лучше, ты не обязан быть проще. Никто не хочет быть одинок“ („Немој варати себе, све је и овако добро. <…> Већ имаш све, не треба да будеш бољи, ти ниси дужан да будеш једноставнији. Нико не жели да буде усамљен“) – песма „Тебе не надо быть лучше“ („Не треба да будеш бољи“).

„Сегодня я проснулся от резкого света, надо бы не забыть купить себе шторы. Не забыть бы купить себе что-то. Я так устал от того же себя перед глазами“ („Данас сам се пробудио од јаке светлости, само да не заборавим да купим ролетне. Да не заборавим да купим нешто. Тако сам уморан од једног истог себе пред очима“) – песма „Сегодня“ („Данас“).

„Столько всего я хотел бы не помнить, но ничего не хотел бы забыть“ („Колико је свега што не бих хтео да памтим, али ништа не бих хтео да заборавим“) – песма „Память“ („Памћење“).

Песме „Пасоша“ су ток свести условног двадесетогодишњака, који тек почиње да живи али је због нечега већ од свега уморан, који не зна шта да ради са собом али неизбежно долази до закључка да заправо и није све тако лоше, јер он није једини такав. Он је цела једна генерација. „Пасошу“ је пошло за руком да постане глас те генерације. И наравно, за тај глас не може постојати боља музика од панка. Прости акорди, незадржива младалачка енергија, немарност према квалитету снимка – „све је добро и овако“.

„Србија може и без мене“

И поред српског назива и порекла вође групе, „Пасош“ пева пре свега о Русији и пре свега за своје руске вршњаке. Чланови групе нису објаснили због чега су тако назвали групу, а једном су рекли да чак не покушавају да објасне поклоницима ни који слог у речи „пасош“ је наглашен (по свему судећи, панкере таква питања не занимају много).

Ево шта је Петар Мартић у једном интервјуу рекао о свом идентитету: „Рођен сам у Србији. Са четири године сам се преселио у Сочи, затим сам се вратио у Србију, тамо крнуо у школу до девете године. Онда сам се преселио у Москву. Та културна чорба често је инспиративна. Песма „Я скучаю“ („Досађујем се“) управо је посвећена тој чорби и последицама таквог начина живота. <… > У неком тренутку почињем да осећам различите људе у себи. <… > Када сам живео у Енглеској, неколико месеци сам боравио тамо, а затим сам на месец дана одлазио у Русију, а затим у Србију. И почео сам да се питам ко сам ја и шта се око мене дешава. Али то је добро. Србија је моја кућа. Тамо ми је породица, тамо имам пријатеље. Лепо ми је да будем тамо. А опет, у Москви је све другачије – осећам да сам део свега што се дешава око мене. Осећам да сам део тог града и да је он део мене. А Србија може и без мене, ма колико мени тамо било лепо“.

Па ипак, колико год да се Петар Мартић осећа као „момак из Москве“, он самим својим постојањем зближава српску и руску културу младих. Заинтересовани слушалац групе „Пасош“ вероватно ће на интернету потражити шта значи та реч, а затим ће можда преслушати Мартићеве песме у друштвеним мрежама и упознати се са музиком југословенског новог таласа (у друштвеној мрежи „ВКонтакте“ постоји чак и Мартићева кавер верзија песме „Црно-бијели свијет“ групе „Прљаво казалиште“). Врло је вероватно да ће се поклонику Петра Мартића и његових другова та музика допасти, јер „Пасош“ има много заједничког са појединим групама тога доба.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!