Сенке над Балканом: контроверзе, нетачности и излапеле гласине

Кадар из серије „Сенке над Балканом“ Драгана Бјелогрлића

Кадар из серије „Сенке над Балканом“ Драгана Бјелогрлића

YouTube
Телевизијска серија Сенке над Балканом чије је емитовање кренуло крајем прошлог месеца, изазвала је бројне контроверзе у српској јавности. Глума, сценски и специјални ефекти углавном су оцењени позитивно, док су мишљења о томе како серија приказује историјске чињенице подељена. Своје утиске о серији је поделио дописник Russia Beyond Игор Дамјановић.

Крајем прошлог месеца на државним телевизијама Србије и Црне Горе почело је емитовање игране телевизијске серије Сенке над Балканом. Прве импресије биле су веома позитивне, одлични сценски ефекти, солидна глума, допадљива крими прича, која се одвија у периоду наше историје о чему се готово пола века говорило једнострано. У најави, аутори серије поставили су испред себе амбициозан циљ, да представе „историју коју нас нису учили“.

Како епизоде одмичу, до сада их је приказано укупно шест, примећују се одређени недостаци. Мишљења сам, да упркос што на први поглед захваљујући одличним сценским ефектима и допадљивој теми делује савремено, концепција серије је помало превазиђена. Микс измишљених, аутентичних и како нам поједини медији сугеришу можда и полуаутентичних ликова, тешко да може испунити мисију да нам представи део новије историје, о којој постоји довољно релевантних података. Овакво конципирани серијали били су популарни у 80-им, сетимо се само Ветрова рата са Робертом Мичамом у главној улози. Након солидног успеха, снимљен је и наставак Рат и сећања, у коме епизодну улогу игра каснија велика холивудска дива Шерон Стоун. Интересантно је да је копродуцент оба серијала био загребачки Јадран филм, а да је значајан део кардова снимљен на територији тадашње Југославије. 

Планирано је да се поред ове, која се тренутно емитује, сниме још две сезоне Сенки над Балканом. Подсетио бих да се пре неколико година одустало од снимања друге и треће сезоне серијала Равна гора, такође конципираног на миксу измишљених и аутентичних ликова и догађаја. По одређеним историјским нелогичностима и нетачностима Сенке над Балканом подсећају на овај пропали пројекат.

Неприхватљив компромис око вође ВМРО

Ако је веровати писању београдског Курира, поред измишљених и аутентичних, у серији се преплићу и полуаутентични ликови. Такав је рецимо лик Дамјана Хаџи-Арсова, заточеног Македноца, за кога Курир тврди да је урађен по лику вође ВМРО Ванча Михајлова. Шта је из биографије предратног вође ВМРО узето за лик Хаџи-Арсова није познато. Наиме, Михајлов никада није био у југословенском затвору, штавише својим активностима против Краљевине Југославије руководио је углавном са територије Бугарске. Такође, он никада није био припадник српске војске, како га у серији представљају. У серији Сенке над Балканом, као српски војник лидер ВМРО чак учествује у легендарној бици на Мачковом Камену и спасао је живот главном лику, тешко рањеном инспектору Танасијевићу, чију улогу тумачи Драган Бјелогрлић.

Ванчо Михајлов у Првом светском рату је служио у Србији непријатељској бугарској војсци, а с обзиром на околности након Другог балканског рата, потпуно је невероватно и претпоставити да је било који припадник изразито пробугарског ВМРО, а камоли њихов лидер, могао ратовати у српској војсци. Унутрашња револуционарна македонска организација - скраћено ВМРО, од свог оснивања крајем деветнаестог века, залагала се да целокупна територија Македоније уђе у састав Бугарске. Колико су ВМРО-вци били радикални и свирепи у остваривању свог циља, најбоље илуструје монструозно убиство бугарског премијера Александра Стамболијског. Недуго пошто је бугарски премијер потписао Нишки споразум са представницима Краљевине СХС, у Софији је уз подршку цара Бориса организован војни преврат. Значајну улогу у преврату одиграо је ВМРО, чијим је припадницима пошло за руком да Стамболијског ухвате у његовом родном селу Славовица. На сеоском тргу 14. јуна 1923. године, Стамболијском су живом одсекли руку којом је потписао Нишки споразум, а потом му одрубили главу и у кутији за кекс је послали у Софију.

Овако склепан лик, у коме се назире претерана тежња да се серија начини прихватљивом македонској публици, тешко да је у стању да испуни мисију презентовања неиспричане историје. Срећа је што се Драган Бјелогрлић одлучио да серију не пласира у Хрватску, јер би у том случају и лик Анте Павелића морао да прође сличну адaптацију као и лик Ванча Михајлова. Ако је монструозни убица из ВМРО у серији приказан као борац за слободу, који је чак и ратовао у српској војсци и јуначки се држао, онда би да је серија пласирана у Хрватској, Анте Павелић у најмању руку могао да буде солунски добровољац.

Понижавање козака у униформи

Сама радња серије почиње доласком руске беле емиграције у Краљевину СХС, те измишљеним злочином који је починио један од припадника козачког корпуса генерала Врангела. Имагинарни козак скрнави цркву, краде вредне царске реликвије тамо сакривене и убија руског свештеника, који га случајно затиче на месту злочина. Поред појединца који почиње као Раскољников, козачки корпус генерала Врангела колективно се приказује у лошем, чак на моменте и понижавајућем светлу. Козаци су представљени као униформисана банда, која сеје страх и трепет београдским улицама, од које зазире и полиција. Поред шверца опијума, козаци у серији се баве и другим криминалним пословима, а како нам саопштавају у последњој епизоди чак и рекетирају контроверзног шефа војне обавештајне службе, генерала Петра Живковића.

У ресторану Самарканд, којим управљају козаци, поред стола за рулет, дефилују и проститутке. Посебно су бизарне сцене где униформисани руски козаци снисходљиво стоје поред локалних моћника, окружених обнаженим женама, за које се посредно сугерише да су руске националности (моћници се у дијалогу иронично захваљују бољшевицима што су им девојке послали).

Индикативно је да се гласина да је козачки корпус у Краљевини СХС шверцовао опијум појављује тек сада, после више од 9 деценија. Нико од историчара и хроничара из времена комунизма, који су били изразито негативно настројени према белој руској емиграцији и друштвеном систему између два рата, никада нешто слично није тврдио.

Излапелим гласинама упитног кредибилитета које Бјелогрлић и Стеван Копривица разрађују у серији, супростављени су аутентични историјски извори, који наводе много примера значајног доприноса руских белих емиграната нашем друштву. Академик Матија Бећковић је улогу белих Руса између два рата описао следећим речима: „Њихов долазак био је велика несрећа за њих, али како је неко рекао, велика срећа за нас и нашу тек створену, ратом разорену и опустошену земљу. Готово да није било дела града у који није доспео неки Рус, лекар или професор. Унапређени су здравство и просвета, препорођен Београдски универзитет, основана опера и балет. Математику је предавао Билимович, медицину Игњатовски, византологију Острогорски. Архитектура је добила Краснова, сликарство Колесникова, позориште Ракитина и Жедринског. Београд је чуо Шаљапина, слушао Буњина, видео Павлову и Пољакову.“

Како релевантни историјски извори говоре, војници козачког корпуса генерала Врангела били су ангажовани на изградњи путева и заштити наше границе на запаљивим тачкама. Само у једном окршају са шиптарским бандама на Проклетијама, данашња граница Црне Горе и Албаније, страдало је 26 руских козака бранећи територију наше земље као да је њихова рођена. Сахрањени су на месном гробљу Плаву, где и данас стоји спомен обележје. Мало људи зна овај податак, али ће зато после серије многи веровати да су руски козаци били прва организована криминална група на територији Србије.       

Мањкавости у презентовању елементарних историјских чињеница

Поред низа нетачно наведених административних целина Краљевине СХС, спорни су и датуми којима се барата у серији. Рецимо барон Петар Врангел у Бриселу умире 25. априла 1928. године, док у серији борави у Београду крајем августа исте године. Ова значајна личност руске историје, кога глуми познати руски глумац Александар Галибин, приказан је као аутистичан човек, који упркос чињеници да располаже са свега неколико хиљада деморалисаних војника, јавно саопштава да ускоро планира напад на Совјетску Русију.

Такође није разјашњено зашто козачки командант у Србији, измишљени лик пуковник Сорокин, кога тумачи још један познати руски глумац Андреј Зибров, плански из Београда одлази у Врангелову бриселску вилу да би починио ритуално самоубиство.

У моменту самоубиства људи пуковника Сорокина активно траже украдено царско благо, чија судбина још није извесна. Његово самоубиство у том моменту никако не помаже потрагу. Ауторима серије као да је био циљ да вође, шверцом наркотика и сводништвом опорочених козака, представе као аутистичне, ирационалне фанатике. У последњој до сада приказаној сцени, виђено је Врангелово нервно растројство зато што у враћеној кутији са царским накитом, коју му у међувремену враћа преплашени државни тужилац, недостаје врх ритуалног копља, сакривен у дно кутије.

У солидној глуми већине, издваја се међутим бледа и неуверљива рола хрватског глумца Горана Новака, који тумачи лик Мустафе Голубића. Легендарни совјетски обавештајац, о коме круже гласине да је освојио срце и највеће диве Холивуда тог времена Аве Гарденер, који је издржао вишенедељно зверско мучење београдског гестапоа не потврдивши чак ни своје лично име, заслужује да буде представљен са знатно више харизме од улоге коју тумачи Новак. Такође према релевантним историјским изворима, Мустафа Голубић у време показано у серији, 1928. године, није боравио у отаџбини, док се у Београду први пут након Првог светског рата, појављује тек 1940. године.    

Да би се дала комплетна оцена серије треба ипак сачекати крај прве сезоне. Углавном солидна глума и квалитетни сценски и специјални ефекти могу пружити гледаоцима тренутну забаву. Међутим, по ономе до сад приказаном тешко је да ће успети да испуни своју едукативну мисију и представити „историју коју нам нису испричали“. Серија је до сада успела да изиритира добар део публике, као рецимо пензионисаног професора филолошког факултета Андреја Тарасјева, кога је серија „двоструко увредила као потомка белих руских емиграната и као Србина, рођеног у Београду“. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском