Тик уз зелени зид Сава Центра паркиран је велики камион. То није обичан камион за реквизите, већ машина која преко каблова и црева прави од сцене клизалиште.
Јекатерина Фјодорова, тур-менаџер Државног балета на лету: „Покривамо површину сцене првим слојем пластике, затим урамљујемо сцену дрвеним рамом. Онда иде други слој пластике на који се стављају цевчице које преносе течност за замрзавање. То можемо да направимо било где. Главно је да између контејнера који прави лед и сцене нема више од 60 метара. Међутим, управо долазимо из Македоније, а тамо је растојање до сцене било читавих 90 метара. То је далеко, али успели смо да и тамо направимо клизалиште!
Увек смо одлично примљени у земљама у којима су снежне зиме ретка појава. Публика понекад не верује да је то прави лед. Прилазе да га додирну. А када у нашој представи почиње да пада снег, то изазива право усхићење! У том тренутку чујеш како се кроз целу салу проноси – „Аааааа“! Иначе, у Санкт Петербургу још увек није нападао снег ове зиме, али у свим земљама које посећујемо су праве снежне мећаве. Сећате се како је код вас кренуо снег пре неколико дана? То смо вам ми донели, на путу за Македонију“, смеје се Јекатерина.
Ја сам од детињства навикла да је лед пре свега терен за хокеј, и зачудиле су ме димензије леда у Сава Центру. Под ледом су само две трећине сцене! У представи учествује 30 људи и у неким моментима скоро сви истровремено плешу на леду клизалишта димензија 12 на 12 метара! То није шоу на леду, већ прави класични балет, где уместо балетских патика плесачи обувају клизаљке. Сви уметници су дошли из света спорта, из уметничког клизања.
Јекатерина Фјодорова: „Са њима раде кореографи. Сваки покрет се небројено пута понавља у сали на поду, а тек затим на леду. Наш главни кореограф је бивши солиста Маријинског театра и он је пренео на лед своје балетско умеће. Сем тога, у 'Ромеу и Јулији' има и мачевања, па са плесачима раде и тренери те врсте спорта.“
Док ми причамо, плесачи се загревају. Понекад ми је страшно да их гледам док изводе скокове, окрећу се, залећу, подижу ледену прашину својим клизаљкама.
Дарја Капустинска и Данил Ведерњиков, солисти Државног балета на леду:
„Клизање на површини 12 х 12 метара, а понекад и мање, је наравно теже него на обичној леденој арени. Друго, то је прави балет, овде постоје покрети, то је кореографија класичне петербуршке балетске школе пренета на лед, и то није нимало лак задатак. И могуће су повреде. Ми имамо неколико екипа. У случају да се неко повреди, мењамо се. Иначе, ми смо већ долазили у Србију са овом представом. Овде је публика веома топла и дружељубива. После концерта увек прилазе и говоре на руском 'спасибо'. Београд је леп град. Србија је веома занимљива земља. Лепо нам је да овде наступамо! Ми веома волимо Србију! Морамо да пазимо на своју дијету јер овде је храна веома укусна, а ми на концерта, на пример, можемо да дозволимо себи само нешто мало да презалогајимо и да попијему шољицу кафе. Девојке још мање од тога, јер морају лепо да изгледају у костимима.“
Све декорације и костими у представи су позоришни. Олга Осиковска, костимер Државног балета на леду ме је пустила у своје царство и чак ми дозволила да пробам на себи неке од прелепих костима.
„Погледајте само колико овде има копчи и везова! За време наступа плесачи иза кулиса се преоблаче више пута и то се ради за буквално неколико секунди. Без мене то не би могли да ураде. Може да се деси да се хаљина поцепа клизаљком и ја онда морам да то брзо зашивам.“
„Да ли их грдите због тога?“
„Ајте, молим вас! Зар бих могла да грдим ове миле људе“, осмехује се Олга и у шали прети плесачима песницом.
Они се смеју и предлажу ми да изаберем костим за Нову годину. Олга ми доноси чаробни костим источне лепотице, провидне шалваре и и претерано танак топ. Нажалост, морала сам да одбијем. Ја ипак не могу као балерине да заменим оброк кафом.
У суседној просторији су кофери са перикама којима се бави шминкер. Свака перика мора да се очешља и завије. Нису направљене од људске косе, већ од бивоље длаке. Мушка шминкерница више личи на свлачионицу мушког хокејашког тима. Глумци који седе на клупама у клизаљкама пију кафу из картонских чашица, а на под су бачене неке торбе. Костима је пуно, и прелепи су као и у женској свлачионици.
Међути, ближи се време наступа. Публика се окупља. Ту има пуно људи који редовно долазе да слушају руску класичну музику и гледају предивне представе Санктпетербуршког балета на леду.
Јадранка Чизмић, Београђанка: „Очекујем један диван и незабораван доживљај. Сваки пут гледам балет на леду и то је увек незаборавно! Руска класика је јединствена на планети, а када је комбинована са ледом, то је фантастично!“
Сања Проданов са ћерком Зојом је допутовала из Новог Сада.
„Баш ми је жао што у Србији нема уметничког клизања! Прошле године сам водила на спектакл своју старију децу, сада водим најмлађе дете. И сваки пут је тако лепо да пожелим поново да дођем. Много лепа бајка! А и деца врло ретко виде такве ствари, њима познате из цртаћа.“
Катарина и Стефан Нецић су по мајци Руси и музику Чајковског одлично знају.
„То је нежна музика на коју хоћеш да плешеш, да украсиш јелку чаробним украсима и очекујеш новогодишња чуда!“
Сала је потонула у мрак. А затим се на сцени појавила завејана снегом улица, са неба су падале пахуљице. Салом се пронело прво „ааааа“! А ја сам са првим акордима дивне музике руског композитора осетила приближавање најлепшег зимског празника, чију је атмосферу из далеке Русије у Србију донео Санктпетербуршки балет на леду.