Историјске околности
Средином 9. века на многим словенским територијама почеле су да се појављују ране феудалне државе, а у циљу решавања унутрашњих политичких питања појавила се потреба за састављањем докумената на језику који становништво разуме. Са појавом хришћанства та потреба је постала још већа јер је требало ослободити се од зависности од страних мисионара који су ширили нову веру – у противном су Словени могли доспети под снажан утицај моћнијих суседа.
Према древним документима, управо у таковој ситуацији се нашла кнежевина Велика Моравија (њена територија је обухватала делове садашње Чешке, Словачке, Мађарске, Пољске и Украјине), која је била под утицајем Источне Франачке краљевине. У намери да се супротстави том утицају моравски кнез Ростислав се обратио византијском императору Михаилу III са молбом да пошаље учитеље и просветитеље са циљем да се у Моравији уведе богослужење на словенском језику и да се на тај начин поставе темељи за сопствену црквену управу. Император је 864. године (или нешто раније) изашао у сусрет молби и поверио ту мисију веома образованој браћи Ћирилу (Константину Философу, 826-869) и Методију (820-885). Циљ тог корака био је да се паралише деловање немачког свештенства које је ширило хришћанство у Моравији, јер је преко њега германски император остваривао свој утицај*.
Солунска браћа
Из слободних извора
Браћа су одрасла у предграђу Солуна и због тога су позната као „солунска браћа“. По етничкој припадности су највероватније били Грци, мада то није могуће тачно утврдити. Поједини научници на основу њиховог одличног знања словенског језика (поред грчког је у Солуну био раширен и дијалекат словенских племена која су живела у околини) тврдили су да су Ћирило и Методије били Словени, док их бугарски научници традиционално третирају као Бугаре, а Македонци као Македонце.
Константин је тада већ био познати апологета византијског хришћанства. Он је у више наврата представљао Византију у различитим мисијама. Ишао је у верске мисије међу суседне народе да их убеди у истинитост своје вере (позната су његова путовања међу Хазаре и Сарацене).
За Методија се зна да је рано ступио у војну службу и десетак година је управљао једном словенском облашћу, која је била под влашћу Византије.* Методије се у свему угледао на свога брата и подржавао његову делатност. Ћирило и Методије су неко време живели у манастиру на Олимпу, где су се посветили књизи и бавили превођењем и проучавањем древних текстова.
Прва словенска азбука
Прво словенско писмо је била глагољица. Према истраживањима извршеним у 19. и почетком 20. века, управо ту азбуку је створио Ћирило у 9. веку ради превођења богослужбених књига на јединствени језик који су разумели сви Словени (данас је он познат као старословенски, с тим што фонетске црте језика превода који су превели Ћирило и Методије сведоче да је тај језик имао бугарско-македонску основу). У латинском и грчком писму није било слова помоћу којих би се могли обележити сви гласови словенског говора, тако да поменута писма нису била подесна.
Постоје различите верзије порекла глагољице. Једни научници сматрају да се Ћирило ослањао на прерађено грчко писмо, а други да је он као образован човек познавао источна писма па је за основу узео грузијско црквено писмо хуцури, чији облик подсећа на слова глагољице. Постоје и претпоставке да је глагољица заснована на некаквом старословенском рунском писму које су Словени користили пре примања хришћанства, али за такву тврдњу не постоје веродостојни докази.
Поред тога, у документима се помиње да је за време хазарске мисије Ћирило у Херсонесу пронашао Јеванђеље и Псалтир који су били написани загонетним „рушким словима“, а такође да је разговарао са човеком који је говорио тај језик, те је брзо научио да чита текстове на њему. Научници још увек нису открили о којем конкретном језику је овде реч. Можда ту има простора за „саблазан“ да се цела прича схвати као сензација, у том смислу да су у 9. веку књиге преведене на „руски језик“, али ипак још увек не постоје никакви други подаци који би могли бар мало разјаснити ово загонетно место у Ћириловој биографији, као што нема ни одговора на питање какво је било то „рушко писмо“.
Из слободних извора
Глагољица се најдуже задржала у Далмацији и Истри, на Кварнеру и пре свега на острвима Крк, Црес и Лошињ, као и у Међумурју. Од 16. века почиње да је потискује латиница, али је ипак у појединим деловима савремене Хрватске глагољица била у употреби све до почетка 20. века. Најпознатији споменик на глагољици је Башчанска плоча (око 1100. године). Занимљиво је да је на територији Хрватске до 19. века постојала претпоставка да аутор глагољице није Ћирило него Блажени Јероним, творац канонског латинског текста Библије који је живео у 5. веку. Међутим, у ширим славистичким круговима та претпоставка данас није популарна.
Најстарији сачувани српски споменик на глагољици је Маријинско јеванђеље (11. век) (чува се у Руској државној библиотеци у Москви).
Из слободних извора
У Русији је глагољица врло мало коришћена – углавном само у виду спорадичних додатака у ћириличним текстовима, а понекад и у виду тајнописа. Током последњих 20 година фрагменти текстова на глагољици откривени су на зидовима Софијског храма и храма Благовештења у Новгороду. Узгред, из списа новгородског свештеника Упира Лихоја познато је да се глагољица у Русији асоцирала са Ћирилом и звала се „ћирилица“
Ћирилица
Ћирилица је друга словенска азбука. Резултати савремених истраживања говоре да је она настала на територији Прве бугарске државе као синтеза грчког писма које је овде било од давнина распрострањено и елемената глагољице. Та нова азбука је била резултат компромиса између грчког свештенства које се залагало за „монопол“ грчког језика у богослужењу и писмености, и бугарског духовенства и племства које је било заинтересовано за богослужење на словенском језику.*
Термин ћирилица вероватно значи да је то „азбука коју је створио Ћирило“, али по једној теорији њен творац је монах Климент Охридски, ученик Ћирила и Методија и оснивач књижевне школе на обали Охридског језера која је постала један од најважнијих центара словенске културе – ту су превођене књиге и састављани словенски духовни текстови (песме, химне и житија).
Према другој верзији, ћирилица је настала у граду Преславу – месту где се појавила прва словенска књижевна школа. То је био врло важан центар културе и писмености у Првом бугарском царству. У Преславу је на словенски језик превођена Библија и други свештени текстови, а стварана су и друга књижевна дела и ширила се просвећеност. Оснивач Преславске школе био је Наум, такође ученик Ћирила и Методија. Ова верзија се аргументује чињеницом да су управо у околини Преслава пронађени најдревнији текстови писани ћирилицом.
Када је хришћанство стигло у Србију (у другој половини 9. века) и 100 година касније у Русију (988. године), заједно са византијским мисионарима почели су да пристижу и свештени текстови из Бугарске. Поред тога, Срби и Руси су писали своје оригиналне текстове.
Ти текстови су већином написани ћирилицом, јер се она чешће користила од глагољице (захваљујући једноставности слова, тј. њихове веће графичке сличности са грчким писмом). Најстарији сачувани споменици писани ћирилицом у Србији су Темнићки натпис (10-11. век), Повеља бана Кулина (12. век), Мирослављево јеванђеље и други, а у Русији су то Новгородски кодекс (10-11. век), Остромирово јеванђеље (11. век) и текстови писани на брезовој кори.
Из слободних извора
Разлика између ћирилице и глагољице
Ћирилица је имала 43 слова, а глагољица 40 (у њој није било Ѯ, Ѱ, ѥ, ꙗ, али је имала слово Ⰼ), мада се претпоставља да су оба писма у почетку имала по 38 слова.
Највећа разлика између двеју азбука је у облику слова: за ћирилицу су каракетеристични знаци правилних геометријских облика које је лако писати, док глагољица има помало компликована слова која се пишу из више потеза.
Глагољица по изгледу подсећа на грчки брзопис, а ћирилица на византијско уставно писмо (за њега су каракеристичне праве линије које су паралелне или се секу под правим углом, и правилне облине, а слова су подједнако удаљена једно од другог).
Ћирилична и глагољична слова су као и грчка имала и бројну вредност, с тим што је у глагољици такву вредност имало свако слово, а у ћирилици само 24 слова која су позајмљена из грчког писма. Бројну вредност слово је добијало када се изнад њега стави титла, а са страна тачке:
Стварање словенске азбуке је било завршна фаза вишевековног процеса настанка писмености. Старобугарски црноризац (монах) Храбр написао је крајем 9. и почетком 10. века дело посвећено словенској азбуци под називом „Повест о словима“ („Сказаније о писменима”). У њему се описују особености словенске азбуке и услови у којима је настала. Ово „сказание“ доказује да словенско писмо које су створили Ћирило и Методије није ништа лошије од грчког. Један од најмоћнијих аргумената у корист словенске азбуке, посебно за људе у средњем веку, била је чињеница да су грчко писмо створили незнабошци, а словенско су створили хришћански светитељи.**
* По материјалима чланака предавача Филолошког факултета Московског државног универзитета „Ломоносов“
** Коришћени су материјали са странице http://www.orthedu.ru/culture/slava/17-34/28-34.html