Да ли ће у Београду икад заживети Руско позориште?

Жења и Дани су се упознали као студенти глуме 2002. године. Данијел је приликом размене студената посетио Жењину академију ГИТИС у Москви. И како то обично бива, кад човек сретне љубав свог живота, осетио је да одавно познаје и Евгенију у Москву.

Дани: Кад сам отишао за Русију мени је деловало као да нисам нигде отишао. Осећај је био као у својој земљи, као да сам дошао у исту земљу. Немам утисак да смо ми Срби и Руси претерано другачији. Ми Русе доживљавамо као мајчински народ.

Жења: То су били први Срби, које сам срела. Деловали су доста експресивније и отвореније од нас, имали су широке јаке покрете, били су гласни и привлачили су пажњу. Неке одлуке пустиш да се саме одлуче. Били смо у контакту, дописивали се и онда сам дошла на летовање. После сам још неколико пута долазили овамо, и Данијел тамо, и једном смо почели да живимо заједно овде, у Србији. Сада имамо два сина: Давид има 13 година, а Григориј 8.

Жења и Данијел су одмах одлучили да ће се бавити српско-руским позоришним и филмским пројектима. Глумци у Србији можда и нису најбоље плаћени, али Ковачевићи сматрају да у животу треба да радиш оно што волиш. 

Дани: Суштински, бити глумац јесте специфично занимање али није теже него бити аутомеханичар или правник. У сваком послу има проблема, које мораш да превазиђеш да би испало нешто лепо. Твој посао ти не гарантује егзистенцију. Ми са Жењом доста радимо, имамо широк дијапазон. Радимо у позоришту, снимамо филмове, имамо глумачке школе и радионице.

„Као рани мраз“, филм Ђорђа Балашевића

Руске бајке на српској телевизији

Први и главни њихов пројекат звао се „Гора бисера“ (Гора самоцветов), цртани филмови студија „Пилот“ који води познати редитељ Александар Татарски. То су 48 цртаћа, сваки је бајка једног од многих народа који живе на територији Русије. Ковачевићи су у успели да предложе пројекат српској телевизији. 

Жења: Идеја је била да прикажемо поучан едукативан програм кроз најлепше руске цртане филмове. За нас је најбитнија ствар у свему томе било пласирање руске културе. Реакције гледалаца су биле феноменалне. Такве ствари су потребне овде и људи желе да виде и траже нешто овако. Ја сама као гледалац обожавам те цртане филмове. Док смо радили на томе уживала сам у сваком тренутку. Ми смо радили превод и синхронизацију, дали смо гласове, трудили се да то не буде чисто изговарање текста него пратња уз емоцију, коју су уложили  руски глумци у оригиналу. Ови су цртаћи и даље код нас, ми можемо и имамо право да их емитујемо, али иза тих ствари мора неко да стане, неко да подржи појаву и других руских филмова и руских цртаћа на српској телевизији. Нажалост, до сада нас нико није подржао.

„Као рани мраз“, филм Ђорђа Балашевића

Руско позориште у Београду

У задње време се све чешће појављују руски редитељи који радо снимају српске глумце. Дани је глумио у два руска филма: „Балканска граница“ и „Непрощенный“ који ће доспети у биоскопе ове године, и у ТВ серији „Заговоренный", коју је емитовао руски ТВ канал Россия. Али снимање у серијама и филмовима је само начин да овај глумачки пар заради новац. Њихов највећи сан је отварање Руског позоришта у Београду, у којем ће се играти представе према делима руских писаца, не само класичних, већ и савремених, где ће публика моћи да се упозна са руском културом. Жења и Дани већ раде на представи која ће бити посвећена 100. годишњици погибије руске царске породице. 

Дани: Београд је једини град ван Русије који има споменик Цару Николају. С обзиром да се ове године обележава 100 година од смрти царске породице, а српски народје врло уско везан за Цара Николаја и добро се сећа како нам је помагао, ми смо се као глумци Руског позоришта у Београду укључили у овај пројекат. Просто он има огроман значај за руски и српски народ и наше земље. Ми смо скупили тим глумаца, нашли смо сјајног драматурга и негде крајем маја требало би да изађемо са премијером.

„Сенке над Балканом“, серијски филм Драгана Бјелогрлића

„Последњи дан последњег цара“

Позориште засад нема своју зграду и зато глумци преговарају са Руским домом у Београду, где се можда и одигра премијера представе „Последњи дан последњег цара“. Трупу су већ позвали у јулу у Јекатеринбург, али пут и смештај глумаца засад нема ко да плати.

Дани: Кроз ту представу ми бисмо хтели директно да представимо руско-српске односе и то пријатељство и љубав коју имамо као две нације. Тај пројекат је добра прилика да заједно обележимо сећање на огромну историјску жртву. То је невероватно значајна тема. Наш мотив је да урадимо то најспектакуларније што може. А то директно зависи од финансија.

„Сенке над Балканом“, Евгенија у улози жене барона Врангела

Жења: У представи на српском језику ми ћемо да прикажемо последње дане живота царске породици у Јекатеринбургу, у кући где су погинули. Да људи не заборављају њихова страдања. Страдања које не можемо да заобиђемо кад мислимо на нову историју наших држава.

Жења и Данијел Ковачевић верују у успех својих подухвата и дају све од себе да Руско позориште постане омиљено место Београђана.  

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!