„У лепој књижевности Бог се не јавља тако често, али у овим књигама њихова је улога колосална“, пише Гардијан, и од милион романа прави краћу листу у коју улазе два руска романа, један из 19. и један из 21. века.
Kinopoisk
„Браћа Карамазови“ вероватно нису тако популарни као „Злочин и казна“, иако многи руски књижевни критичари сматрају да се ради о најзамршенијем роману Достојевског. Писац је замислио „Браћу Карамазове“ као прву књигу једног већег неоствареног дела под радним насловом „Житије великог грешника“.
У центру пажње је најмлађи брат Аљоша. У неком смислу можемо га упоредити са кнезом Мишкином из романа „Идиот“. Док је његов старији брат Иван атеиста, монаха Аљошу окружује мистика и суочен је са немирима друге врсте. „Иван Карамазов поставља Аљоши питање да ли би свеопшту љубав и хармонију платио страдањем једног јединог детета. То је питање које сваки верник мора себи да постави и да живи са својим одговором“, пише Гардијан.
Наталија Михајленко
„Лавр“ је другачија књига, иако је у центру пажње такође човек божји 15. века. То је животопис једног свеца од детињства до смрти.
Јевгениј Водолазкин описује средњовековне градове Русије, попут Пскова и користи много архаичних речи. „Дирљиво, напето, повремено смешно, велики успех овог романа је у томе што нас води у век вере, у век када је све било обухваћено Богом и светим делима“, пише Гардијан.