Живот на америчком дну: Едуард Лимонов – најконтроверзнији руски писац

Едуард Лимонов (Савенко) напунио је 75 година. Иако је већ прилично зашао у године он је и даље хазардерски настројен и радикалан, како у уметности тако и у животу.

Едуард Лимонов (Савенко) напунио је 75 година. Иако је већ прилично зашао у године он је и даље хазардерски настројен и радикалан, како у уметности тако и у животу.

Сергеј Карпов/TASS
22. фебруара Едуард Лимонов (рођен 1943) напунио је 75 година. Лимонов је један од најконтроверзнијих и „најнесташнијих“ руских писаца. Био је бунтовник од ране младости и у периоду емиграције.

„Сматрам себе отпадом, отпадом друштва... Ја сам отпад“ – тако Едуард Лимонов, познати контроверзни руски писац и аутор преко 50 књига почиње свој први роман „То сам ја, Едичка“, написан 1976. године у Њујорку.

У књизи се описује живот лутајућег руског емигранта Едичке (од имена Едуард) који је у САД живео у тоталном очајању. Лимонов је често наглашавао да се он разликује од тог свог лирског јунака, али је признао да је то у знатној мери заправо његова сопствена биографија.

Лимонов се током 1970-их отиснуо на Запад, да би се после 16 година вратио у Русију. Зашто је напустио отаџбину?

Од кројача до емигранта

Омот прве Лимоновљеве књиге посвећене његовом животу у Њујорку.

Лимонов није био више млад када је 1974. године напустио СССР. У почетку је живео у Харкову (данашња Украјина) као провинцијални песник и звао се Едуард Савенко. Касније је свој панкерски псеудоним Лимонов узео као презиме (асоцира се са лимуном и са руском речју „лимонка“, која у жаргону значи „кашикара“) и преселио се у Москву.

Најпре је морао да ради као кројач да би саставио крај са крајем, а временом су његови стихови постали популарни у боемским круговима уметника и писаца који нису волели власт, да би се 1973. године оженио манекенком Јеленом Шчаповом, и након пар година напустио СССР.

Нису јасни разлози због којих је Лимонов напустио Москву. Он је 1992. године причао како је КГБ покушавао да га наговори да постане њихов доушник и једини излаз је био да напусти земљу. Међутим, у другом интервјуу, Лимонов је рекао „да је то било углавном осећање отуђења од места у коме сам живео и жеља да пронађем други пут који ће ме приморати да идем напред“.

На самом дну

Живот у Америци није усрећио Лимонова. Жена га је напустила чим су се настанили у Њујорку. Потресен, усамљен и потпуно непознат, у непознатом граду (и енглески је слабо говорио), писац је „потонуо“ на само дно друштва и живео од социјалне помоћи.

Први Лимоновљев роман „То сам ја, Едичка“, настао је у тој ситуацији. Аутор описује очајног човека, јадног али арогантног, који је на ивици пропасти. Тај гневни вапај, препун проклетстава и порнографских сцена, третира се као Лимоновљева „исповест“. Главни јунак Едичка плаче због Јелене и покушава свој бол да савлада бесмисленим сексом са женама и мушкарцима, одвратним пијанством и злобним негирањем свега око себе.

Нихилиста, анархиста, панкер

Овај писац је увек био радикалан – и у иностранству, и по повратку у отаџбину. (Фотографија је направљена 1994. године на политичком митингу).

За разлику од многих емиграната, Лимонов је презирао амерички, „буржоаски“ начин живота. У књизи „То сам ја, Едичка“ он пише: „Ја примам социјалну помоћ. Живим од вашег рада: ви плаћате порез, а ја не мрдам ***... Шта је, нећеш да плаћаш? А зашто си ме онда који *** натерао да дођем овамо? Сад гледајте шта ћете са вашом пропагандом, кад сте се већ толико потрудили око ње“.

Све је то било само делимично тачно јер је Лимонов ипак радио. На пример, радио је као келнеров помоћник, као коректор у руском часопису, и као обичан радник у вили једног милионера. Али он је желео да се допадне људима на маргинама друштва: Радничкој партији Троцкиста, бескућницима, панкерима и рокерима. У причи „Први панк“ он се сећа како је читао поему Владимира Мајаковског „Леви марш“, са сцене на једном „жешћем“ панк концерту.

Сродне душе

Лимонов је 1987. године приказао своју „француску епоху“ док је живео у Паризу са својом другом женом.

Лимонов је, ипак, сањао о успеху и очајнички покушавао да објави свој роман. Отприлике тридесетак америчких издавачких кућа је одбило да штампа „Едичку“, сматрајући да је текст фрапантан и антикултуран.

Издавача је пронашао 1979. године у Француској. Био је то Жан-Жак Повер, који је раније објавио дела Маркиза де Сада. „Ја сам његов велики дужник. Он је ’открио’ мене“, рећи ће Лимонов касније. У Француској је роман добио другачији назив: „Руски песник преферира стасите црнце“.

После тога је Лимонов постао успешан. Постепено се прославио и могао је да живи од продаје својих књижевних дела. Наставио је да пише „измишљене мемоаре“, тј. приче о животу у Америци и Француској, и о својим дечачким годинама које је провео у Харкову као обичан бандит. Од 1980. је живео у Паризу са својом будућом женом Наталијом Медведевом, песникињом и певачицом.

Руски Француз

У Француској је живео до 1991. Мењао је адресе и бавио се разним стварима (1987. је добио француско држављанство). Поред рада на својим романима и песмама писао је и за међународни лист L'Idiot, као и за нека друга издања за која су били карактеристични екстремни ставови (како десничарски, тако и левичарски).

Поред бављења политиком, писац је у Паризу, како изгледа, уживао у животу и тога се још увек сећа са носталгијом. „Био сам потпуно одушевљен“, описује он своје шетње кроз главни град Француске у касније објављеној књизи „Под париским небом“ и понекд је гласно викао на руском: „О, то сунце! О, тај ветар са Сене!“

На овој фотографији (из 2015. године) Лимонов је много старији него у периоду свог боравка у Француској, али је његов брутални стил и даље препознатљив.

Међутим, чим се СССР распао Лимонов је напустио Француску и вратио се у Русију где је стање било хаотично и све се мењало из дана у дан. Ту се он приказао свету као сасвим други човек, пре као радикални политичар, него као писац. Основао је своју сопствену партију, провео неколико година у затвору. Чак је посетио Србе на фронту за време рата у Босни, па су му дали мало да пуца у ваздух из митраљеза... Али то је већ друга прича.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“