Мој отац хокејаш ме је извео на лед када сам имала само три године. Татин друг је стајао на другом крају терена и ја сам у новим крутим клизаљкама и сва уплакана покушавала да стигнем од једног до другог док нисам научила да се клизам. Затим је била школа уметничког клизања. Ми, шестогодишња деца, на првом тренингу смо направили 17 кругова по клизалишту. Одлично се сећам мириса гумене подлоге испред арене и како је било хладно на ишараном клизаљкама леду, хладно као у срцу пред наступ.
Али у филму „Лед“ ће уживати не само они који су се некад бавили уметничким клизањем. То је прича о тешком животу спортисткиње коју глуми лепотица Аглаја Тарасова, о њеном успону на Олимп и изненадном сурвавању у понор... ти изазови су познати људима без обзира на професију. Притом јунаци филма „Лед“ не падају у депресију, шале се и певају популарне руске песме. Ипак овај филм није мјузикл и музика није на првом месту, већ само наглашава драматичне моменте.
Део филма је сниман у Олимпијском селу Сочија, део у Иркутску. Може се рећи да је лед Бајкала, најчистијег језера на планети, један од јунака филма. Све сцене на језеру су снимане на правом бајкалском леду и глумци су у било ком тренутку могли да пропадну кроз лед.
Српски глумац Милош Биковић игра једну од главних улога, амбициозног шампиона и партнера главне јунакиње. Признаје да је научио да се клиза током четворомесечних припрема за снимање.
Милош Биковић: Поприлично сам задовољан што имам све зубе после тог периода. Нисам то очекивао, изненађен сам! Са нама су радили бивши шампиони Русије у клизању и имали смо интензивну припрему. Основне елементе смо радили сами, а све остало дублери.
Катарина Лане: Милоше, можеш ли сада да учествујеш у репрезентацији Србије у уметничком клизању на Олимпијским играма?
М.Б.: (смех) Мислим да би то било најгоре представлење Србије у уметничком клизању икада! Клизање и руски језик су постали изазов у савладавању улоге. Шампион Русије у клизању не може да има неки акценат. Тако је мени и даље задатак да се повећава количина пројеката где ме не озвучавају и да на крају то потпуно уклоним.
(А рекла бих, штета, јер једва приметан акценат Милоша је можда једна од најпривлачнијих особина српског глумца. И са мном ће се сложити многе његове обожаватељке Рускиње.)
К.Л.: Како си радио са руским глумцима?
М.Б.: Руска школа глуме је врхунска. Она је основа и за нашу и за холивудску школу глуме. Али ја неке глумце уопште не знам. Често ми се дешава да сретнем неког „светог“ глумца, који памти Стаљина, и да с њим радим, а не знам ко је он. После ми објашњавају „је л' знаш с ким си радио?” Радио сам на пример са Маријом Ароновом, која игра тренера, или са Ксенијом Рапопорт, која игра мајку и која јесте мајка Аглаје Тарасове. Аглаја је откриће руског филма. Мислим да њу чека одлична интернационална каријера.
К.Л.: Да ли си у животу наилазио на тако захтевне наставника као што је тренер коју игра Аронова?
М.Б.: Факултет драмских уметности и глумачка академија има сличности са војном академијом. Тамо се не признају одговори „закаснио“ и „заборавио“. То значи или да ти није довољно важно или да лажеш. У сваком случају ти си одговоран. Постоји одређена дисциплина. И имали смо професоре са челичном дисциплином.
К.Л.: У филму се преплићу уметничко клизање и хокеј, а Руси су освојили злато у оба спорта на Олимпијади. Да ли знаш то?
М.Б.: Знам, наравно, и честитам вам. Зимски спортови припадају Русији, и ако медаље нису освојили Руси, онда су их освојили неки Руси који наступају за другу земљу (смех). То и јесте руска доминација у тим спортовима.
К.Л.: Глумио си фудбалера, клизача. У којој би професији још хтео да се пробаш?
М.Б.: Мој посао јесте зањимљив зато што ми даје могућност да се пробам у разним стварима. Фудбал, клизање, бокс, кошарка, казино - све те улоге су тражиле упознавање са одређеном сфером и омогућавају ми да обогатим свој живот искуством.
К.Л.: Лик који ти тумачиш је у једној сцени добио батине од супарника. Да ли су то били прави ударци? Изгледало је реалистично.
То је филм. Не бијемо се стварно кад не морамо! – смеје се Милош.
Новинари су погледали филм, смејали се кад је било смешно, болело их је срце за јунаке, а када се у сали упалило светло, оценили су филм дугим аплаузом. Испоставило се да је руски „Лед“ за Србе топао и веома разумљив. Сви у биоскоп!