„Боже, баш сам глуп!“: 5 примера самокритикe и самоироније великих руских писаца

1. Лав Толстој 

Највећи међу највећима, Лав Толстој је често био незадовољан собом. 1850. Двадесетдвогодишњи млади писац је признао у свом дневнику: „Живим тако несмотрено, као звер“, пребацујући себи да троши време на незначајне ствари. „Веома сам незадовољан собом“, додао је.

Године су прошле и млади необуздани Толстој се претворио у писца који зна шта је мукотрпан рад али и даље налази разлоге да се критикује: „Не могу да пишем. Звучи фалш. И не могу ништа да учиним око тога“, писао је Толстоја 1863. године. У то време је такође много размишљао о својој невести Софији, и говорио себи да је није достојан: „Ја сам ништаван и патетичан... аморални егоиста.“

Али, писац је такође схватао да: „Иста особа може од зликовца да се претвори у анђела, из мудраца у идиота, из јаког човека у слабића...“ 

2. Фјодор Достојевски

Нема ничег неочекиваног у томе да човек који је написао суморне психолошке романе попут „Злочина и казне“ и „Браћу Карамазове“ није био увек у веселом расположењу. Сам писац је сматрао да су Руси већином меланхолични, и сам је био такав. „Потреба да се страда је чисто руска особина“, написао је у „Дневнику писца“.

О својој природи је говорио да је „болесна“.  „Зашто мислиш да сам добар и великодушан човек? Не, друже, ја нисам добар и то ме веома брине...“, писао је Достојевски у једном писму.

Ипак, што се тиче великодушности, писац се бринуо о својој великој породици (четворо деце), о сину своје бивше супруге и чак о братовљевим рођацима.  

3. Андреј Платонов

Андреј Платонов (1899 – 1951) је проживео тежак живот: видео је два светска рата, имао је разлога да се боји Стаљина, сахранио је сина. Оптимистичан али и реалистично суров човек, Платонов се није лако опходио са самим собом.

„Боже, баш сам глуп! (погледај претходне 3-4 странице)“, пише у његовом дневнику.

У неким другим записима је још оштрији према себи. „Како само желим да пишем боље, тачније, страсно и с поносом на радничку класу [али не могу].“

А овако је Платонов схватао слабост душе (укључујући своју): „Од самог детињства сви праве своју друштвену маску која ће им гарантовати успех. Како би само било лепо када бисмо живели без маски! Било би дивно!“

4. Антон Чехов

Мајстор хумора и ироније у кратким причама и драмама Антон Чехов је знао да се нашали и на свој рачун. Једном је написао брату композитора Петра Чајковског следеће: „Чајковски је сада други човек у руској уметности. Лав Толстој је већ дуже време први... Иља Рјепин је трећи. А што се мене тиче, ја сам на 98. месту.“

Чехов је био скроман човек, није волео да буде у првом плану и често је био незадовољан својим животом. „Желео бих да могу да неке године свог живота једноставно прешкрабам“, написао је 1890. Али у свом стилу, истог месеца је додао: „У Санкт Петербургу толико попијем да Русија може да се поноси мноме!“

5. Сергеј Довлатов

Совјетски писац који је емигрирао у Америку пред крај 70-их година увек је говорио да жели да буде као Чехов, и био је, бар у погледу хумора и скепсе према себи. „Сада се облачим прилично јефтино, а раније сам се облачио још горе“, писао је Довлатов након што се преселио у Америку.

Када се напокон ослободио совјетске цензуре Довлатов ипак као писац није постао срећнији. Предао се алкохолизму и депресији. „Читав свог живота сам нешто чекао... и сада када се све догодило, немам више шта да чекам, сви моји извори среће су пресушили“, писао је.

То ипак не значи да је постао неспособан да напише добру шалу. „Лично ја пишем за своју децу, да би после моје смрти могла да прочитају и схвате какав сам одлична отац био, и да им сузе крену из бесрамних им америчких очију“.