„Иза завеса се догађају изванредне ствари. Једна обична балерина (назовимо је Маша Иванова) можда разговара с пријатељицом и размишља о својим проблемима, али у тренутку када закорачи на позорницу престаје да буде Иванова и постаје Љубичаста вила или неки други неземаљски лик. Ова трансформација се може јасно видети на фотографијама. Мислим да управо то инспирише људе да постану плесачи и уметници, то је права чаролија.“
„На пробама ми је важно поверење. Пробе су занимљивије за фотографисање. То је један изузетно интиман процес и обично у њему нема уљеза. Плесачи не желе да их било ко види у том несавршенству. Могу да се сломе и расплачу. Када ме зову да фотографишем у дворани, заиста сам им захвалан.“
„Занимљиво је фотографисати трупу у којој познајете све чланове и где никоме не смета ваше присуство. Често се догађа да се девојке пре изласка на сцену или након наступа шале или говоре једне другима шта им смета. Понекад балерине из ансамбла на сцени морају да комуницирају, а док их фотографишем стојећи иза завеса, чујем јунакиње Лабудовог језера како у историјским костимима разговарају о кредитима за аутомобиле.“
„Има и врло тужних прича, и видите како је балет пун напорног рада. На позорници балерина лети као лептир, а иза завесе може да се сруши од боли и грчева. Тада одмах иде на масажу, добија чашу воде и лекове против болова. Мора остати професионалац; не сме правити грешке и лажне покрете. Публика то увек види, а то видим и ја као фотограф. Живот балерине је врло кратак, а пензионисање у 35. години није 'рекла-казала' - то је врло објективна и сурова стварност. Ако је била повређена, може да се повуче из балета и раније.“
„Свет балета је без сумње окрутан. Петогодишња девојчица каже: 'Желим да постанем балерина.' Одводе је у балетску школу где је све одлично - свилене врпце и сукњице. Након неког времена она схвата да мора напорно да ради и да растезање до шпаге јако боли. Дете у одређеном смислу губи своје детињство. Рад се наставља након уписа на академију, а не престаје ни када млада дама добије посао у позоришту. Следи врло озбиљан процес процене њених могућности. Има година када Маријински театар не прими ни једну балерину са Академије Ваганове - коју годишње заврши само десет балетана и балерина.“
„Годинама сарађујем с Дијаном Вишњовом. Снимао сам њене наступе и пробе. Она сада ради и друге ствари паралелно с Маријинским. Има свој властити фестивал, отворила је плесни студио. Пријатељи смо, она је невероватна особа, увек пуна подршке. Иза завеса је увијек сконцентрисана, прибрана.“
„Доста сам радио и са Уљаном Лопаткином. Она је врло дубока особа. Није тако отворена као Дијана. Наше је познанство почело свађом на једном фестивалу. Ја сам радио иза завеса и мој фотоапарат није био прекривен. Уљана је пре наступа вежбала Сен-Сансовог Лабуда. Тај балет има прилично тиху музику, а улога захтева велику концентрацију. Одједном јој је засметао звук фотоапарата (заправо се није радило о мом фотоапарату). Прекинула је комад и, с обзиром на то да сам ја стајао крај фотографа који је био крив, усмерила је бес на мене. Имали смо забавну препирку. Касније ме позвала на неколико озбиљних пројеката.“
„У фотографији, ако све прође добро, резултати остају заувијек. Исто важи и за сликарство, скулптуру, поезију. Али у плесу се стално морате напрезати, без обзира на то колико сте добро плесали јуче, пре месец или пре годину дана. Увек морате почињати из почетка. Зато нема идентичних представа. Ако целе године фотографишете Лабудово језеро, сваки пут добијете потпуно нове резултате. Наравно, ако знате да фотографишете и ако сте способни да видите унутрашње процесе. То је врло занимљиво.“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
