Амерички фотограф који је свету показао људску страну СССР-а

Нејтан Фарб
Усредсређени погледи, тренди крпице, култура тинејџера: у серији фотографија Њујорчанина Нејтана Фарба под називом „Руси” из 1977. године совјетска провинција приказана је искрено и без предрасуда. Разговарамо са овим познатим фотографом о томе шта његове фотографије данас значе.

Људи на празној позадини који вас посматрају интензивно и (понекад) збуњено са фотографија америчког уметника Нејтана Фарба позивају вас да их погледате у очи и дозволите да вам се њихова индивидуалност директно обрати. Најчешће на њиховим лицима нису осмеси, али с обзиром на комплексност и разноврсност детаља на фотографијама, посматрач је наведен на то да се суочи са свим унапред створеним представама о СССР-у, које можда има, и да их преиспита, па чак и да посебно обрати пажњу на осећај за стил и самосвесност тих лица, што су особине које се обично сматрају за типично западне феномене.

Да ли је било тешко отићи у Совјетски Савез?

Био сам у Румунији крајем 60-их, тако да сам имао извесно искуство у фотографисању земље источног блока. Тамо сам стигао у оквиру размене између Совјетског Савеза и Америке (нисам сигуран шта је Америка добила заузврат, надам се нешто боље, на пример, балетске играче из Бошљог театра). Била је приређена велика изложба америчке фотографије која је обухватала све од, рецимо, Ансела Адамса до фотографија астронаута. Мислим да су хтели да провере како би ова изложба могла да прође у другим земљама совјетског блока. У сваком случају, нисам желео да идем у Москву или Лењинград. Више ме је занимала унутрашњост земље, „права Русија” или пролетаријат.

Мој посао се састојао у томе да будем професионални домаћин изложбе, да разговарам са члановима фотографских клубова и професионалним фотографима, али то ми је било страшно досадно, па сам почео да фотографишем људе помоћу полароидног фотоапарата са позитивом и негативом. Зато сам људима увек могао да дам фотографију, а мени би остао негатив да га прошверцујем у Америку. Мислим да ни Руси ни Американци нису схватали шта радим.

Шта је на вас оставило највећи утисак када сте стигли у Новосибирск?

Изашао бих на улицу, а људи би одмах почели да ми постављају питања. Обраћали су ми се на руском и мислили су да сам стварно чудан. Мислим да је било очигледно да сам странац, јер сам имао потпуно нов амерички дигитални сат. Онда сам упознао људе у студију и видео сам да су они на неки начин изненађујуће слични људима у САД. И то сам осетио више него, рецимо, у Енглеској или Француској, које су земље са јаснијим класним разликама.

Неки људи на фотографијама су врло интересантно обучени. Неки ме мало подсећају на хипике. Да ли сте приметили неке сличности са трендовима на Западу?

Мислим да је већи део њихове моде долазио са Запада. Неке младе жене су саме себи шиле одећу коју су виделе у часописима. Показао сам те фотографије жени у Америци која је одрасла у Новосибирску и она је рекла: „Ах, ово је веома посебан мотив  из Сибира. Ово је дрво са бобицама које расте само у Сибиру.” Тако да је то нешто потпуно локално, а то је носила веома модерно обучена жена. Много ми се допало, јер је готово изгледало контрадикторно и агресивно. Знате, у то је била унета локална култура и то није личило ни на шта што сам видео на Западу.

А шта је са људима који су долазили у својим радним оделима? Да ли су они били мање самосвесни или су желели да изгледају као хероји радничке класе?

Мислим да вероватно нису имали тако квалитетну одећу. Неке људе су доводили право из колхоза. Жена која је имала велики стомак и пломбиране зубе доведена је са колективне фарме и сумњам да је имала да обуче нешто боље од тога.

Дошла је једна девојка и ја сам је фотографисао у крупном плану, само главу. Веома лепа, са црном косом, веома продорним погледом, можда тинејџерка. Дошла је у оквиру посте из тог истог колхоза и имала је сламу у коси. У Америци би је назвали „девојка која је јутро провела у сењаку” или тако нешто. Била је веома лепа и веома упечатљива, али ја сам касније размишљао: „ово је девојка коју би они изабрали да вози трактор”. Везали би јој мараму и то би била слика какву би Руси послали у свет. Док је она желела да је виде као лепу младу жену, што је природно.

А шта бисте рекли о фотографији са члановима партије?

Чули су да долазим на изложбу, а неке од њих сам познавао, јер су били „задужени” за нас Американце. Они су били наше „колеге”, како се говорило. Спријатељио сам се са једним од њих, јер је имао ћерку тинејџерку (ја сам тада такође имао ћерку тог узраста) и разговарали смо о томе како то изгледа. Без обзира где живиш, такве ствари су веома сличне. Сазнао сам да долазе и био сам стварно узбуђен. Желео сам да дођу, да их фотографишем и да оду. Нисам желео да почну да размишљају о томе шта ја радим. Али знао сам да имам стварно одличну фотографију када сам је направио.

Имате ли омиљену фотографију?

Тешко је рећи: сигурно је да је фотографија са „партијским шефовима” често коришћена. Понекад једноставно знате да је то нешто посебно. А ту је и плавуша са веома скандинавским цртама лица у крупном плану. То је такође једна од мојих омиљених. Она нема тужан, него веома замишљен поглед.

Мислим да ми је омиљена ипак она са дечаком у превеликој одећи и са наочарима за сунце.

Морам да вам испричам причу о томе. То је било сасвим обично дете, у Америци би рекли „дете које једе бели хлеб”. Његова мајка ме је недељу дана сваког дана питала да ли бих хтео да га сликам. Сваког дана сам одбијао, али на крају сам, само да би она престала да долази, пристао. Она га је довела у студио, ставила му је наочаре, биле су то њене наочаре, и њен кишни мантил. Помислио сам: „Она апсолутно прави слику за мене.” Било је то као пародија на то како Американци мисле да изгледају људи у Совјетском Савезу.

Шта сте желели да постигнете овим фотографијама?

Желео сам да у Америку донесем нешто што је најближе стварности коју сам ја видео, до те мере да се може тачно видети каква је била њихова одећа. Када их погледате, то је као да сте стварно пред њима, и осећао сам се као златна жица која не пружа никакав отпор, која омогућава да тачка А стигне до тачке Ц не наилазећи ни на какав отпор.

Али, ипак, није се радило само о томе. Такође сам покушао да направим фотографије о људском стању, о људима који подносе живот и о томе какви су људи уопште. Знате, ја не мислим да се ми уопште разликујемо. 

Шта мислите, да ли ове фотографије поново добијају на значају?

Не знам. Претпостављам, јер ме немачка филмска екипа води у Новосибирск у децембру да поновим тај подухват. Мислим да, када су год људи у ситуацији да се поубијају, постаје значајно да им се помогне да разумеју једни друге. Мислим да се то не мења. Осећао сам да желим да изнесем нешто што је стварно. Тешко је рећи нешто што је тачно, већ само стварно. Без пропаганде, без политике. Мислим да су у своје време ове фотографије постигле тај циљ.

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“