Антон Чехов: Живот је живот, а све остало је непознато
Непосредно пред смрт Чехов је написао својој жени Олги Книпер: „Питаш шта је то живот? То је исто као да питаш шта је шаргарепа. Шаргарепа је шаргарепа, а све остало је непознато“.
Sputnik
Он је констатовао да између живота и човекове представе о животу не постоји никакав други појам. А шта ако не постоји никаква узвишена идеја која оправдава људско постојање?
Чехов је сматрао да „ако живот има смисао и циљ, онда се тај смисао и циљ уопште не састоји у нашој срећи, него у нечему разумнијем и већем“.
Овај руски писац је тврдио да је човек срећан све док не види невоље или не чује за невоље других људи. Било му је жао што сваки срећан човек нема иза врата некога са чекићем ко лупка и подсећа га на ову чињеницу. (У наше време као тај „чекић“ може послужити Фејсбук, зар не?)
Фјодор Достојевски: Човек није увек оно о чему се говори наглас
Данашњи човек добија из интернета огромну количину информација. Слободна интерпретација тих информација никако не значи да се он са њима слаже.
Non-Stop Production, 2014
Јунак романа „Браћа Карамазови“ је рекао: „Широк је човек, сувише широк... Ја би га сузио“. Писца је фасцинирала чињеница да један човек може имати чак и потпуно контрадикторне мисли.
Пример таквих контрадикторности може се наћи у роману „Зли дуси“. Ставрогин у дијалогу са Шатовом тврди да је атеиста. Шатов покушава да ухвати саговорника у лажи, па се присећа Ставрогинових изјава од пре две године да су Руси народ „богоносац“ и да „атеиста одмах престаје да буде Рус“.
„Зар нисте ви мени говорили – каже Шатов Ставрогину – да кад би вам неко могао доказати да је истина изван Христа, ви бисте радије остали са Христом него са истином?“
Узгред, та фраза о Христу може се наћи и у писмима Достојевског.
Лав Толстој: Све је таштина, а срећа је у једноставности
Толстој у својим романима намерно избегава савремени тренутак, јер све што је само у овом тренутку битно заправо ништа не вреди и није вечно.
Sputnik
Централно место у Толстојевом доживљају света заузима морал, а сваки развој цивилизације, сматра он, само упропашћује човека. Људи сада не воде љубав да би се размножавали и не облаче се да би им било топло. Овај писац је желео да измести јунаке из уобичајеног круга догађаја и да их врати у природно и једноставно стање.
Рањени Андреј Болконски у „Рату и миру“ пада и остаје да лежи на леђима, у положају на који није навикао. Гледа увис и чуди се како раније није видео то високо небо. Сада је срећан што га је видео, и одмах се пита зашто су се тукли са Французима, зашто су викали, трчали, чему све то?! „Све је испразно, све обмана, осим бескрајног неба“.
У „Ани Карењиној“ снајка главне јунакиње открива мужевљево неверство и показује му цедуљу као доказ. Али мужа није бринула сама та сцена, него његова сопствена реакција.
„Њему се у том тренутку десило оно што се дешава људима када су неочекивано затечени у нечему сувише ружном. Није успео да припреми израз лица за статус који ће имати пред женом када се открије његова кривица. Могао је да се увреди, да негира, да се оправдава, да моли за опроштај, па чак и да буде равнодушан – све би било боље од онога што је учинио! Уместо свега тога он се изненада нехотице осмехну својим уобичајеним, добродушним и самим тим глупим осмехом“.
У свим условним релацијама друштвеног живота, у свим иновацијама и непрекидним изменама, Толстој као да нас пита – где је ту прави човек?
Russia Beyond се захваљује Дмитрију Баку и лекторијуму „Живое общение“ за помоћ у припреми материјала.