Живот овим луткама удахнуо је неуки руски сељак, тако да и после 100 година не престају да се крећу

Јегор Кочуров
Необично механичко луткарско позориште нас лако враћа у Русију 19. века.

Стари руски град Уљановск (870 км источно од Москве) је познат као град у ком је рођен Владимир Лењин, али и дом једног чудесног механичког луткарског позоришта. На само једном столу стало је читаво село – 49 малих фигура и свака од њих се бави својим послом. Неко пере веш, неко струже, неко шије, неко кува – и сви се крећу истовремено. 

„Један дан сеоског живота“

Огромну играчку под овим називом чувају у музеју луткарског позоришта Уљановска. Направио ју је неуки (никад није ишао у школу) али веома талентовани сељак Алексеј Морозов почетком 20. века (од 1905. до 1912.). Тачан датум је непознат јер је мајстор много тога дорађивао. Механизам је исти као код вергла. Свака лутка прави своје покрете и сви су међусобно повезани. 

Једна жена сеје брашно, а друга сече купус за зимницу. Њихове су плетенице од праве косе. На другом крају стола мајка пере веш у кориту, док њена ћерка љуља у колевци своју сестрицу. 

Поред њих мушкарци дељу дрво. Алати имају свега неколико центиметара. 

Ради и обућар. Најситнији детаљи у његовим рукама имају неколико милиметара.

Жена у центру преде и полиже прст када жели да изглади нит.

Мушкарци цепају дрва. Један стиже да повуче дим из цигарете. Дрво се никако не предаје и после више од 100 година ударања по њему.

Овде је и породица за трапезом. Прву кашику подиже отац, тек затим сви могу да једу. Ту су његова жена и деца, бака с лицем пуним бора која храни најмањег унука. Он дозвољава да му ставе кашику у уста, а затим се окреће да би испљунуо кашу.

Заборављени мајстор 

Кажу да је ову последњу минијатуру Морозов позајмио из свог дома. Пошто није сачувана његова  фотографија, остаје нам да верујемо да је личио на оца породице за тим столом. Све што о њему знамо је да је рођен око 1867. године у Шадринску на Уралу и да је сваког пролећа полазио на дуг пут са својим луткама и обилазио многе вашаре. Своју колекцију је звао „оживело дрво“. Сваку сцену је описивао комичним речима које су још више забављале децу.

1923. године Алексеј Морозов је показао своје играчке на сверуској изложби у Москви и добио диплому и златну медаљу. Његова деца су пронашла ту диплому али не и медаљу. Биће да је продао да би могао да прехрани породицу у тешким ратним годинама, каже директор музеја у Уљановску Ирина Мајсакова. Тако су вероватно нестале и његове друге композиције: „Један дан на пољу“, „Један дан имућне сеоске породице“ и „Једно вече у сеоском клубу“. Оне су можда и у неким приватним колекцијама у иностранству, али докази не постоје.

Морозов је преминуо 1934. године у селу Мајна поред Уљановска. Сахрањен је на сеоском гробљу али ни тачно место његовог гроба није познато. Његови праунуци и данас живе у Уљановску.

Музеј има још једну композицију лутака посвећену совјетским радионицама коју је направио Алексејев син 1947. године. Василиј је такође био веома талентован луткар као и његов отац, али преминуо је те исте '47 године (вратио се са фронта Другог светског рата без ногу). 

1960-их година Алексејева деца су пронашла ове лутке у старој кући а позориште је добро платило за целу колекцију - 500 рубаља, четири просечне плате у та времена. Сада би многи музеји волели да имају ову колекцију.

Лутке су у одличном стању, иако мало раштимане, и судећи по цртежима Морозова, било је више фигура, фале, рецимо, девојчице које грицкају семенке.

„Осамдесетих година хтели смо да пренесемо композицију у М0скву, али нешто се покварило и поново смо је склапали у Уљановску“, каже Мајсакова.

Инжењери данас тврде да је најважније да се више ништа не помера с места. Иначе, лутке као да су отпорне на зуб времена. Век касније све ради и сви костими и лица су сачували своје боје. Можда су заиста ове лутке живе?

„Седела сам једном у радионици и чула куцкање чекића, сигурна да је композиција искључена. Ипак, чекић је и даље куцкао“, присећа се директорка музеја. „Био је то један од Морозовљевих синова-лутака у послу. Како сад то објаснити?“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“