„Три секунде за вечност“ је најпрофитабилнији филм у историји Русије. После премијере у децембру 2017. зарадио је више од три милијарде рубаља (око 54 милиона долара по тадашњем курсу), претекавши на тај начин претходног рекордера, „Аватара“ Џејмса Камерона. Филм је видело више од 12 милиона Руса.
Спортска драма о невероватној кошаркашкој победи СССР-а над САД-ом на Олимпијским играма 1972. у последње три секунде игре није била само велики хит на биоскопским благајнама, већ је завредела похвале на највишем политичком нивоу. Владимир Путин је јавно захвалио глумцу који је у филму одиграо главну улогу.
Истовремено је филм који с поносом истиче да је базиран на стварном догађају оштро критикован због чињеничних недоследности. Удовице неких од кошаркаша који су учествовали у утакмици тужиле су сценаристе због нарушавања њиховог приватног живота и приказивања искривљене верзије догађаја. Удовица главног тренера (игра га глумац кога је похвалио Путин) инсистирала је на фиктивном имену лика и одбила да потврди филмску верзију догађаја.
Једна од главних тема критике био је начин на који је приказан капитен тима. У филму је он дивљи литвански националиста с дубоким антисовјетским уверењима. Како се испоставило, то није могло бити даље од истине. Заиста је тешко замислити непопустљивог антисовјетског националисту на челу совјетске репрезентације почетком 1970-их. Упркос својој често антисовјетској поруци, филм је критикован због капитализовања носталгичних осећања у вези са спортским победама СССР-а, што представља тренд који су започели филмови „Легенда број 17“ и „Време првих“.
Смештена у време совјетско-авганистанског рата осамдесетих година, „Девета чета“ је прича о групи совјетских војника која је добила бесмислено наређење да брани једну коту. Готово сви војници погинули су када су их напали муџахедини, након што их је команда напустила. Филм је наишао на позитивне реакције и имао велики успех на биоскопским благајнама. 2006. године је освојио две главне руске награде за најбољи филм.
Неколицина критичара која је говорила о мањкавостима филма позивала се на недостатак оригиналности и сувише очигледне покушаје одавања почасти холивудским остварењима „Танка црвена линија“ и „Бојеви метак“. Редитељ филма Фјодор Бондарчук (син оскаровца Сергеја Бондарчука) такође је критикован због рукописа у коме се читао рад на музичким спотовима.
Истовремено су многи гледаоци и медији истицали оно што се чини највећим проблемом филма - упадљиви недостатак било какве везе с чињеницама на којима је наводно требало да буде базиран. Пошто је филм приказан, неки су почели да прикупљају информације о ономе што се стварно догодило у Авганистану 1988. године. Појавили су се документарни филм „Истина о Деветој чети“ и компјутерска игра истог назива.
Испоставило се да је истинита прича не само мало другачија, него потпуно супротна оној приказаној у филму. Како је већ наведено, у филму је преживео само један војник, док су у стварности погинула само шесторица. У филму је командни кадар војнике оставио на цедилу, а у стварности је командант пука неколико километара даље пратио ситуацију и слао појачања. Осим тога, борба није била бесмислена, јер је кота имала стратешки значај. За многе је то био превелики раскорак, нарочито за филм који је наводно „чврсто базиран на чињеницама“.
„Левијатан“ уваженог редитеља Андреја Звјагинцева у суштини је филм о човековој узалудној борби против немилосрдне државе и отупелости живота у модерној Русији. Филм је у Русији добио бројне награде и био кандидат за Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја. Златну статуету није освојио, и то с правом, како тврде неки критичари.
Филм је критикован због недостатка веродостојних ликова. Готово све улоге су одиграли „глумци који нажалост размењују реплике на нивоу телевизијских серија... Левијатан има концепт, али нема срца... редитељ не допушта свом глумцу да дише... филм је раван", рекао је један филмски критичар.
Равни ликови и његова основна порука да „у Русији нема ничег доброг“ кључне су тачке многих рецензија. Човек то може да гура гледаоцу под нос, као што Андреј Звјагинцев и чини, а то праволинијско изговарање очигледних ствари прилично брзо постаје досадно.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
