Српски монтажер филмова Михалкова и Кустурице: „Срећан сам што могу да радим са тим људима“

Светолик Мића Зајц и Никита Михалков

Из архиве Светолика Миће Зајца
Светолик Мића Зајц, монтажер десетине филмова Емира Кустурице и Никите Михалкова, у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond открива како је радити са мајсторима светске кинематографије.

„Филмови Михалкова су на нивоу озбиљне руске литературе”  

Осим „Сунчанице“ две године сам радио монтажу филмова „Цитадела“ и „Предстојање“ Михалкова и још мало је трајала монтажа серије од 13 епизода. Михалков је много диван човек и ја њега волим. Ми смо се јако добро пронашли, наш сензибилитет је добар, односно потрефио се мој и његов сензибилитет. Да, наравно, на почетку сви редитељи су неповерљиви, али Никита и ја смо се врло брзо споразумели. Ја сам радио за први „Кустендорф“, на коме је он био гост, омаж о њему. Он је то видео и видео је Емирове филмове. Михалков ми је понудио да монтирам са њим када је његов дугогодишњи сарадник Енцо Моникони умро.  

Пита он мене: Како се зове твој отац? Хоћу да те зовем на руски начин, по имену и патрониму. Ја кажем: Милош. Он мени: Милошевић?! Светолик Милошевић! 

И тако је кренуло од 2008. па надаље ми радимо заједно. То је више од десет година. А са Емиром сам почео да радим у 1987. години. 

Ове два филма „Цитадела“ и „Предстојање“ нису била лака за мене, јер кад радиш са оним коме се дивиш, коме си посветио омаж, тај рад је велика част и одговорност. Страшно сам дрхтао на почетку да оправдам то поверење, које ми је дао Никита.

Испричаћу малу анекдоту. Кад сам дошао да радим с њим нисам говорио руски, и ту је била једна асистенткиња, која ми је преко енглеског преводила шта ми Никита каже. У ствари то је мало глупо, јер ми смо Словени и наши језици се савладају веома брзо. И ја нисам знао да Никита прича још неке језике осим руског. И негде после месец дана он ме зове. Ајде, каже, идемо ми сами без асистенткиње. То ми је рекао на енглеском и додао да више неће говорити енглески. Онда сам ја научио руски и сада слободно комуницирамо.

Све што сам радио за њега, све сам радио у његовој викендици, како кажу Руси „дачи“, у селу Шчепачиха. Сви ме тамо знају, јер провео сам тамо доста док сам монтирао. За мене је то место где најбоље могу да радим. Ништа не утиче на мене, никакви телефони, само ми је недостајала Србија и породица, јер сам после четири месеца монтаже први пут ишао кући, а рад је укупно трајао две године. Те филмове ја сматрам као своје. Ја сам одрастао у Југославији, ја сам српски Југословен и ми смо одрастали на литератури и филмовима, на којим су одрастали и Руси, и све што сам у Русији радио је мени блиско. А први филм Михалкова који сам гледао, „Варљиво сунце”, мени се јако допао. И кад сам дошао да радим та два друга филма, видео сам колико се разликују од првог, али остају на истом нивоу: озбиљне руске литературе. И то ме је освојило. И ја сам дао све од себе да ти филмови буду онакви како их је  Никита пожелео.  

„Емир и Никита су слични по посвећености том послу који раде и обојица су велике патриоте“ 

Са Емиром и Никитом радимо на исти начин. Прво гледамо материјал заједно и одабирамо дублове. Начелно се договарамо. Онда Никита и Емир мене пусте да радим. За тај део процеса монтаже Емир има врло добар израз „прокопавање”. Каже, ајде ти то мало прокопај па ћемо видети даље. Ја ту урадим неку „прву руку”, „первују сборку“, како се то каже на руском. А онда можемо и да радимо по сценама. Рецимо, са Емиром ја улазим да радим одмах кад он заврши прву сцену, и идем тамо где је екипа. Код Никите је до сада другачије било: он сними цео филм, ми погледамо цео материјал и ја крећем да радим. Ту он мене пусти.

Никита снима са више камера, рецимо од три до пет камера, за разлику од Емира који снима евентуално са две камере, а углавном са једном. И због тога код Никите има јако много материјала. А и Емир има много материјала, јер снима много више дублова, него Никита. 

Слични су по посвећености том послу који раде и обојица су велике патриоте. И то ја јако ценим у животу, људе који воле своју земљу и који су одани својој земљи. Дивим се таквим људима, они су пример за мене. 

Иако ја проводим са њима много времена, ја чувам неку дистанцу. Не бих хтео да то буде сувише присан однос, не бих улазио у њихов породичан живот, јер то може да буде баријера у нашем послу. Ја могу све да им кажем и морам, јер ја сам на неки начин та прва брана за оно што може да се уради на филму. И ја кажем све што је добро и све што је лоше за филм. Они слушају, јер уважавају моје мишљење. Наравно свађали смо се, спуштали смо слушалице, али на крају крајева тражили смо идеално решење за филмове. На пример, „На млечном путу“ Емир је по први пут био са обе стране камере. И на снимању је јако важно имати екипу, која верује у вас. А углавном људи су врло љубазни и можда и претерано, и не желе да вам кажу шта мисле. Можда се плаше ауторитета, и то није добро. Ја сам тада био у Београду и материјал сам добијао у Београду, нисам био на терену. Емир ме је стално звао, питао шта мислим, и да, тада смо се свађали. И то је добро јер из сукоба мишљења произилази нешто добро. И знате шта је карактеристика та два редитеља? Што они умеју да слушају примедбе и од тих примедби они могу да узму пет посто или деведесет. И знају да препознају шта је добро а шта није.  

Ја искрено навијам за сваки њихов пројекат. Ми читамо сценарио, ја видим мане и предности, трудим се да смањим мане (ако оне постоје, али обично сваки сценарио их има) и истакнем предности. Ја волим да радим и документарце и игране филмове. Документарни су више монтажерски, монтажа ту добије неку слободу које нема у самој структури играног филма. Можда то звучи арогантно, али ја сам много допринео Емировим „Супер осам прича” 2001. године, „Марадона“ 2008. као и „Ел Пепе, један узвишени живот” 2018. да буду оно што јесу. Колико их они сматрају својима, толико их и ја сматрам својима. 

Шта се тиче монтаже ја имам теорију да никада не треба да видим сет, односно „плошчатку“, то мене ограничава.  И онда ја имам своју представу о томе како то треба да изгледа и на тај начин правим простор те саме „плошчатке“. 

Никита и Емир су посвећеници. Тврдоглави наравно. Да нису, не би били ту где јесу. Емир има систем да сними два до три добра дубла. И он не стаје док не истера то. Ја памтим 45 дублова! У „Црној мачки, белом мачору“ је било 45 дублова једног кадра. Имао сам тада шта да копам. 

„Кад радим са Никитом, увек знам да ће то бити лепо искуство“ 

Прво кад се видимо са Никитом то је дугачак загрљај. Не виђамо се често. Скоро сам био на његовом рођендану у октобру. Он је вема топла особа и просто лепо ми је с њим и дивне су његове приче. Мени је било лепо на тој викендици код њега: он пеца на језеру, ја сам у монтажи, прозори су отворени, он чује како ја монтирам, доручкујемо заједно, ручамо... Ја сам срећан да сам радио са Никитом и сарађиваћемо још. Послао ми је сценарио новог играног филма „Чоколадни револвер“ који је написао заједно  са браћом Пресњаковима. То је драма о редитељу, чија ћерка гине у терористичком нападу у Кану, а кривим за напад проглашавају тог редитеља. 

Спремам се за Русију, увек знам да ће то бити добро искуство. И врло је занимливо то да он мени није послао само сценарио, него и експликацију, где он до детаља пише шта је замислио. Али још невероватније је што је послао и аудио фајлове, где он све то чита!  

Никита Михалков је посветио Светолику Мићи Зајцу поглавље у својој аутобиографији „Територија моје љубави“: „Кад некоме монтажеру попут Енца или Миће говориш, желео бих да ова сцена буде топлија, онда тачно знаш да они схватају шта ти од њих очекујеш. И остаје ти само да питаш кад да поново дођеш. Монтажер ти каже, дођи сутра или кроз три сата или прекосутра. Односно можеш мирне душе да га оставиш насамо са материјалом. И ти савршено тачно знаш да се крећете синхроно, чак и ако ниси поред њега.

А колико је само било тренутака када смо ја и Мића седели испред монитора и он је као чаробњак извлачио из рукава нову сцену, говорећи: погледај ову варијанту. И затим ми показивао још једну варијанту. По правилу оно што се њему више допада ми показује затим. То је нормално. И колико пута сам се убеђивао да је у праву. За редитеља су то тренуци велике среће, сличне онима када се на сету рађа успешна глумачка импровизација.“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“