Филм о Краснову: монументални принципи руске части и савести, отеловљени у српском камену

Вифсаида

О филму говори редитељ Алексеј Бурикин: 

-Како је у ваш живот ушла тема Краснова?

- Позвао ме је директор филмског студија „Руски пут” Сергеј Зајцев и предложио ми да направим филм о Николају Петровичу Краснову, на чему сам му захвалан. Када год нисам ја иницијатор филма, а нуди ми се да га снимим, важно ми је да разумем зашто је тај посао понуђен баш мени. Ја не верујем у случајности. Пре неколико година био сам на Гањиној Јами код Јекатеринбурга, на месту где су спаљена тела царске породице. Стајао сам поред тог места и нисам могао да верујем шта се догодило. Оно што се није могло догодити! „То није могуће, јер то се никад не може догодити!” - одзвањало ми је у глави. И још једно сећање: пре 20 година, 24. марта 1999. године, ноћу, слушао сам радио и нисам могао да поверујем својим ушима: НАТО бомбардује Београд! Европљани бомбардују Европљане! То је радио Хитлер! Ова два сећања пресецају се у тачки „Краснов”.

Јелена Громова, Алексеј Бурикин и Сергеј Зајцев на премијери филма у Београду

Није случајност што се у филму „Од дужности и заклетве не одступај” појављују плакати испред зграде Скупштине, који подсећају на злочине почињене од стране ОВК и НАТО-а... Узгред, Краснов је своје умеће показао и на ентеријеру Скупштине. Једна од бомби 1999. године погодила је зграду Владе Србије, коју је пројектовао Николај Краснов, градитељ, по налогу Николаја II, царског дворца у Ливадији на Криму… Тако се време преплиће и открива смислове које зна само Господ Бог. 

- Реците нам нешто о филму: где сте снимали, с ким сте се упознали током снимања (овакви пројекти увек са собом носе чудесна познанства и преплитања судбина), којег жанра је филм, колико је снимање трајало, шта вам је било најтеже...

- Снимали смо у Москви, код Дмитрова, код Коломне, на Криму, на Малти и у Србији. Желели смо да снимимо што више објеката које је пројектовао Краснов. У Србији смо снимили и Кур-салон у Бањи Ковиљачи, и споменик српским војницима у Власотинцима, ентеријере храма Светог Ђорђа на Опленцу и краљевског двора на Дедињу, а у Београду: цркву Ружица на Калемегдану, стубове моста краља Александра, портал и декоративне елементе фасаде Соколског дома „Матица”, позориште „Мањеж” и, наравно, зграде Владе и Министарства спољних послова Србије... 

Рећи ћу вам нешто не само о познанствима која су пратила филм, на пример, са професором Ацовићем, аутором одличне монографије о Краснову, него и томе да на нашем путу нисмо срели никога ко нам није помогао када би чуо о коме снимамо филм. Тако је било у Русији, тако је било и у Србији. Свима сам веома захвалан. Није никакво чудо што на завршној шпици филма имена оних којима смо захвални трају минут и по.

Снимање је трајало око две године... Најтеже ми је било да прихватим да не можемо да снимимо Красновљеве „грчке објекте”, као што су српско војно гробље у Солуну и спомен-костурница на грчком острву Видо. Нажалост, буџет нам то није дозвољавао! 

- Краснов и Србија су неодвојиви. Шта осећате док се шетате по Београду и видите дела руског архитекте?

- Осећам бес што на свим тим зградама не постоји плоча са именом аутора. Исто је и у Јалти: на обали су подигли споменик Краснову, али су „заборавили” да напишу шта је тај човек учинио за Јалту, када је 11 година био градски архитекта! Намерно сам стао поред споменика и питао људе у Јалти: ко је то? Двоје од десеторо дало је мање-више прихватљиве одговоре, а остали су само слегали раменима... 

- А шта за вас значе речи које су изабране као наслов филма? У чему се састоји ваша дужност?

- У томе да не радим пројекте чија реализација може да нашкоди људској души. Ако постоји и најмањи трачак антихришћанства - збогом! С једне стране, никоме се нисам заклео, а с друге, с обзиром да сам кренуо путем на којем се обраћам бројној публици, не могу себи да не поставим границе. Слобода уметника је клизав терен. Оклизнули су се многи који имају таленат и, уместо на стварању, раде на рушењу. Мој главни гледалац је Христос. Пред Њим ћу одговарати за све што учиним.  

-Коме је намењен овај филм? Русима, Србима, онима који још увек познају и воле нашу заједничку прошлост или онима који о томе мало знају? 

- Почињући да ради на филму, било којем филму, редитељ жели да га види што више људи. Немојте да поверујете редитељима који кажу да снимају „за себе”, то није истина. За себе нека снимају „кућни видео”. Филм је намењен људима. А да их делим на неке посебне групе (барем у овом случају), не желим. Наравно, волео бих да млади у Србији, које свим истинама и неистинама маме у Европску унију, буду свесни како дугу и славну историју имају руско-српски односи. И, ако сам добро схватио ваше питање, предност бих дао младим гледаоцима, и Србима и Русима. Руска омладина такође, благо говорећи, слабо познаје историју. А онај ко заборави своју историју, почеће да пише историју других народа. То је очигледно! 

Алексеј Бурикин и Јелена Громова

Захвалан сам директору студија социјалног филма „Вифсаида” Филипу Кудрјашову. Они су ми својим предлогом омогућили да зароним у преломну епоху, коју није тако лако схватити, а чији одјек чујемо и дан данас... Филип је добар продуцент и добар човек, екипа се с њим осећала добро и за време снимања и после посла. Захвалан сам коредитељу, својој жени Јелени Громовој, са којом сам радио на тексту за филм, она је на себе преузела и организацију снимања на Криму... Захвалан сам сниматељу филма и монтажеру Дмитрију Протопопову, који је храбро и одговорно издржао скоро двогодишњи маратон... И захвалан сам Богу на томе што ће филм о Краснову остати у мојој биографији и мом сећању. 

Јелена Громова, Филип Кудрјашов и Сергеј Зајцев

Филип Кудрјашов, директор студија социјалног филма „Вифсаида”: 

- Ми то радимо за нове генерације, како би оне могле у свом сећању да оживе заслуге ових људи, како би они, кад виде ове предивне зграде, направљене са много укуса, какав се више не може срести у савременој архитектури од стакла и бетона, знали шта им је заправо остављено у наслеђе. Стакло пукне и разбије се, а Красновљеве зграде ће непоколебљиво стајати још вековима.

Амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин

То је културно наслеђе које се може опипати рукама, и ми желимо да омладина упозна снагу те моћне личности, која себе није изневерила, „није се преобувала”, како данас кажу, када мисле на људе који сваког дана мењају своје принципе. Краснов је прешао из Русије у Србију испод крила једног владара под крило другог, не изневеривши заклетву, и драго нам је што је Амбасада Русије у Србији високо оценила овај филм и што ће нам помоћи да га прикажемо у свим великим градовима Србије: у Нишу, Крагујевцу, Крушевцу, Ваљеву, Новом Саду и другим, посебно с обзиром на то да српска јавност то жели и има добру вољу. А на јесен у Београду српске власти планирају да подигну споменик Николају Краснову.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!