Како су дрски совјетски уметници провоцирали власти и душу Ендија Ворхола купили за нула долара?

Лењин зауставља такси у Њујорку, из серије „Монументална пропаганда/Маузолеј Лењина”, 1993.

Komar & Melamid

Данас они Ендија Ворхола описују као тоталног идиота, а апстракције Герхарда Рихтера (једног од најуноснијих живих уметника на свету) пореде са нечим што би створила животиња када бисте јој у шапу или у уста гурнули четкицу. Ова ароганција није последица светске славе, већ дрскост оних који су „рођени иза гвоздене завесе”.

Комар и Меламид

Московски музеј савремене уметности

70-их година, у СССР-у познатих као „године застоја”, ови уметници су почели смело да изазивају совјетске власти, тако што су ликове Лењина и Стаљина користили на својим  перформансима, правили „ћуфте” од комунистичког гласила „Правда”, организовали легендарну Булдожерску изложбу, самим тим стварајући соц-арт.

Шта је соц-арт?

Сматра се да је соц-арт постмодернистичка пародија на социјалистички реализам. Виталиј Комар (рођен 1943. године) и Александар Меламид (рођен 1945.) били су први уметници који су се у Совјетском Савезу усудили да се кроз уметност подсмевају властима. Истовремено, соц-арт је постао иронична сестра близнакиња поп-арта. Док је поп-арт настао као реакција на потрошачко друштво и хиперпроизводњу робе, соц-арт је био одговор на претерану производњу пропаганде.

Порекло соцреализма, из серије „Носталгични соцреализам”, 1982-83.

Komar & Melamid

1967. године у Совјетском Савезу је низом манифестација обележена 50-годишњица совјетске власти. Улице су посвуда биле окићене црвеним заставама и паролама. И као што су поп-уметници на Западу били инспирисани оним што су видели на улицама (рекламе популарне робе), тако су и Комар и Меламид у уметничко поље унели оно што су видели око себе.

Изложба у Москви

Московски музеј савремене уметности

Шта је изазвало настанак соц-арта?

Прича о настанку соц-арта звучи као руска анегдота. 1972. године, када је СССР прослављао још једну годишњицу (овога пута 50 година пионирског покрета), Комар и Меламид су добили наруџбину да направе постере за пионирске кампове. Посао је наручен зими, у незагрејаним просторијама Пионирског клуба које су биле слабо заштићене од леденог ветра. Уметнике је грејала само помисао на хонорар и алкохол, што их је у комбинацији довело до стања самокритичности. Комар и Меламид су се нервирали, јер су морали да погазе своје принципе само због зараде, с обзиром да су дотада већ били признате личности у незваничним уметничким круговима.

„Двоструки аутопортрет нас као пионира”, 1982.

Komar & Melamid

Тада им је на памет пала идеја новог аватара, измишљеног уметника који ће задатак реализовати из срца, а не из главе. Тако је настао фиктивни соцреалистички уметник „Комар и Меламид”. Уметници су те ноћи заспали са осећањем да су дошли до великог открића, а тако је и било. Јер они су, и не слутећи то, дошли до идеје за коју се може рећи да је претеча постмодернизма, са његовом тежњом за фарсом и пародијом.

Ћуфте „Правда” и други мемови

Препуни инспирације, млади ствараоци су удахнули живот радовима свог фиктивног уметника. Они су своја имена потписивали испод познатих совјетских парола, сами себе приказивали као Лењина и Стаљина, а чланове својих породица као јунаке пропагандних постера. Могло би се рећи да су Комар и Меламид створили мемове пре него што је овај термин измишљен.

„Двоструки аутопортрет из соц-арт серије”

ZUMA Press/Global Look Press

Уметници су разоткривали лажну природу социјалистичког реализма, исмевајући совјетску идеологију која је постала пародија себе саме.

Стварали су перформансе који се нису могли тумачити другачије него као политичко светогрђе. На пример, правили су „ћуфте” од листа „Правда” (истина) како би „окусили духовну храну”. А у кућној представи играли су улоге Лењина и Стаљина, који су окупљеној публици наводно дали задатак да насликају велико дело социјалистичког реализма. Сви присутни су касније ухапшени.

Ћуфте „Правда”, 1974.

Vitaly Komar/Former Komar & Melamid Art Studio Archive

Седећи у полицијској станици заједно са оцем нонконформизма Оскаром Рабином, одлучили су да организују изложбу незваничне уметности, која је касније постала чувена као Булдожерска изложба.

Булдожерска изложба

Комар и Меламид су се нашли међу иницијаторима Булдожерске изложбе андерграунд уметника на пустом простору у предграђу Москве. Дисидентима није било дозвољено да излажу у државним галеријама, па су они вечито тражили алтернативне начине да прикажу своје радове. У изложби је учествовало двадесет људи. Изненада су се појавили сарадници КГБ-а преобучени као радници градског зеленила и почели да ломе радове. Стигао је и булдожер и буквално прегазио слике. 

Изложба „Монументална пропаганда”, 1992. На маузолеју је осветљен натпис: Вести, реклама.

Московски музеј савремене уметности

Уследила је реакција на ове догађаје: појавили су се чланци у западним листовима у којима је овај догађај описан као кршење Хелсиншке повеље. Комар и Меламид су одлучили да емигрирају, најпре у Израел, а затим у Њујорк, где су провели 40 година.

Мртве душе

Кад су се преселили у Њујорк, уметници су своје критичко, сатирично око окренули према западном стилу живота. Њихова прва мета било је тржиште уметничких дела. Једна од њихових најчувенијих акција из америчког периода била је куповина душа. Они су основали „корпорацију” која је наводно куповала и продавала људске душе и тако се на суптилан начин подсмевала култу капитализма. Пошли су од клишеа, према којем уметник у дело уноси своју душу, а галерија га затим продаје за 50% профита. 

Међу онима који су продали своју душу Комару и Меламиду био је и Енди Ворхол, који јој је одредио цену од нула долара. Уметници су се касније шалили да су је добили јефтино, јер то није био први пут да је продаје. 

Конференција у Јалти, из серије „Носталгични соцреализам”, 1982.

Komar & Melamid

Међутим, иако су напустили СССР, Комар и Меламид су наставили да се баве соц-артом. На Западу су пронашли гомиле академских слика које су се могле набавити готово за џабе. Преправљали су ове слике, уносећи у салонски ентеријер политичке личности из 20. века, као што су Лењин, Стаљин и Хитлер. 

Овај постмодернистички хибрид академизма и соцреализма појавио се 80-их на таласу перестројке. Власници западних галерија прихватили су уметнике. Њихове изложбе одржаване су широм света, а њихове радове откупљивали су музеји, као што су Метрополитен и МОМА.

Слонови који сликају

После распада Совјетског Савеза соцреалистички уметник „Комар и Меламид” престао је да постоји, иако су двојица уметника још неко време стварали заједно. 90-их година њихов пројекат „Сликарство слонова” постао је велики хит. Ова пародија на модернизам настала је када су уметници видели касне апстрактне радове Герхарда Рихтера и закључили да би слонови могли да сликају са истим успехом. Последња дела Комара и Меламида,  међу којима и серије радова „Избор народа” и „Монументална пропаганда”, нису изгубила на оштрини и духовитости и наставила су прецизно да одражавају дух времена. Међутим, 2003. године двојац се распао и уметници су кренули у самостално стваралаштво.   

Виталиј Комар и Александар Меламид, 2002.

Виктор Велекжанин/TASS

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!