„Страсти по Анђелики“, 1993.
Анђелика пати од чудног и ретког синдрома, грмљавина код ње изазива претерену сексуалну жељу. У тим тренуцима невремена када мождани центри контроле затаје, она има секс с мушкарцем који први налети, а после тога наступа амнезија.
Овакав комично-еротски лош филм с елементима мистике и детективског жанра Александра Полиникова могао је, чини се, да настане само у раној постсовјетској Русији. Апсолутно све је постало могуће, у појединим тренуцима „Страсти по Анђелики“ балансирају на ивици порнографије. А одговор на питање зашто даје реплика једног од јунака који каже: на неком другом месту, можда је то и порнић, а овде је очигледно средство.
Овај сулуди филм у исти мах је и невероватно тачна слика времена у коме је настао, рефлектујући одсуство најмањег сексуалног образовања, културу и степен тог лудила. Колико само вреди представа твораца филма, а и народних маса, о томе чиме се бави сексопатолог (спојлер: лекар код кога долазе ради упражњавања секса...)
„Сумрачни портрет“, 2011.
Социјална радница Марина редовно одлази на периферију провинцијског града како би се виђала са љубавником, породичним пријатељем, у његовом изнајмљеном стану. После једног таквог ноћног излета силује је локални милиционер, после чега она наставља да одлази код њега на већ поменуту дестинацију.
У филму Ангелине Никонове успешно је грађена сексуално-патолошка нит исплетена око стокхолмског синдрома и зближавања жртве с насилником, па се могу повући и неке паралеле с „Последњим тангом у Паризу“ (атмосфера филма, узгред, прилично је мучна). Ипак, то је прилично добар социјални филм који помало игра на терену „Јелене“, канског љубимца Андреја Звјагинцева.
„Скакавац“, 2014.
Јегор Баранов/Среда, 2014.
Девојка из добростојеће московске породице ступа у тајну везу са грађевинцем из провинције, што ће се претворити у пет година неморала, деградације и пар лешева.
Продуценти су „Скакавца“ Јегора Баранова крстили као еротски трилер, само што од њега не треба очекивати напетост као у „Ниским страстима“. Секс је присутнији као метафора изопачења душе и карактера у великим градовима и нема га тако много. Ипак, приказан је далеко еротичније и на вишем уметничком нивоу него што је то карактеристично за руске филмове снимљене 2014 године. „Скакавац“ није покушај да се утемељи еротски трилер и драма као треш филм за аматере, већ у својству озбиљног жанра. Неки сматрају да је покушај задовољавајући.
„Милоснице“, 2019.
Филмски деби контроверзног позоришног редитеља Константина Богомолова доживљен као сензационалан због приказивања „прилежништва“ као укорењеног феномена џет сет Москве и секса на платну. Прича о провинцијалки која осваја велики град нашла се и у серији (две сезоне). На крају друге епизоде провинцијалка сигурно одбија „место под сунцем“. Уследиће перипетије у свакодневном животу милоснице испреплетане са криминалним садржајима.
По количини ефектно снимљене мушке и женске голотиње Богомоловљева серија може се поредити само са убиствима у „Игри престола“. У глумачкој екипи налазе се све саме најталентованије и најлепше звезде руског филма Александра Кузнецова, Даша Ернст, Александра Ребјонок. За љубитеље чулних и храбрих еротских сцена серија биће то право откриће.
„Верност“, 2019.
Нигина Сајфулајева/Друг Друга, 2019.
Најновији, врло озбиљан и успешан покушај савременог руског филма у проналажењу властитог пута у жанру еротске драме. Нагина Сајфулајева која је са овим филмом дебитовала на недавно завршеном Кинотавру, најзначајнијем независном филмском фестивалу у Русији побрала је бројне похвале. Критичар Алексеј Филипов приметио је да је реч о јединственој ниши руског филма, где људи умеју да воде љубав, говоре као у животу и егзистирају изван моралних оцена.
У средишту приче о једном брачном пару из Калињинграда, окруженог Европом, није сексуална еманципација, већ отворени и деликатни разговори у породици која се нашла у кризи. Секс је неодвојиви део духовног, а не телесног живота, па то изгледа импресивно.