Еротика на филму у СССР: Од совјетске Грете Гарбо у купаћем костиму до „црних бисера“ деведесетих

„Мала Вера“ Василија Пичула. Горки филм, 1988.
Најнеразвијенији жанр у совјетској кинематографији, еротски филм имао је примере за памћење.

У Совјетском Савезу у коме наводно „није било секса“, није требало да буде ни еротике. Пропаганда ју је вешто замењивала спортом, па је тако затегнутих скоро потпуно голих тела било, али само у контексту спорта. С веслом или куглом, рецимо. 

Из страних филмова еротске сцене су најчешће избациване. Шта је онда остајало совјетским режисерима? Како се испоставило, међу њима је ипак било храбрих људи. 

Човек амфибија, 1962. 

Геннадий Казанский, Владимир Чеботарёв/Lenfilm, 1962

Да ли се се сећате „Облика воде“, фантастичне драме о љубави између неме жене и мистериозног бића која је прошле године награђена Оскаром за најбољи филм? Доста добро, али то је могло да се догоди и знатно раније. Филм с врло сличним садржајем по роману совјетског писца Александра Бељајева холивудски студији хтели су да сниме још пре педесет година, али су одустали. Продуценти су проценили да се не вреди цимати око тако дугог и компликованог подводног снимања.   

А у Совјетском Савезу филм је снимљен и постао је култно остварење за љубитеље совјетске фантастике. Све је било очаравајуће, и костим човека-амфибије направљен од десет хиљада крљушти, и сцене снимане под водом, и музика, и прва совјетска еротика... Главна јунакиња коју је играла совјетска Грета Гарбо Анастасија Вертинска у једној од сцена појављује се у купаћем костиму. А Вертинска је после тога још неколико десетина година сматрана секс симболом.

Геннадий Казанский, Владимир Чеботарёв/Lenfilm, 1962

Да, али ипак бисте нешто више очекивали од најављене еротике? Међутим, не заборавите да је у том тренутку од Стаљинове смрти прошло само девет година, тако да шта бисте хтели? По критеријумима тог доба - врло храбро.

Мала Вера, 1988.

„Мала Вера“, Василиј Пичул. Горки филм, 1988.

Период од брадавица које се једва назиру испод блуза до остварења које је срушило све табуе, био је дуг. „Мала Вера“ Василија Пичула други је по реду и много сигурнији залазак у сферу еротике на филму. Славу је стекао као први филм у историји совјетске кинематографије у коме је приказан полни акт. 

„Сећам се да смо ту сцену у целини украли од Бертолучија, из неког његовог филма. Мислим да је то био генијалан пи ар потез Василија Владимировича Пичула“, говорила је Наталија Негода која је играла Веру. „Сећам се да смо седели у кухињи и разговарали како да то реализујемо технички. А снимали смо као у неком полусвесном стању“.

„Мала Вера“, Василиј Пичул. Горки филм, 1988.

Да, пи ар потез је одлично функционисао. „Малу Веру“ видело је више од педесет милиона људи, а Негода је била прва совјетска глумица на насловници америчког Плејбоја. Филм  о Вери на фону сукоба генерација, провинцијског сиромаштва и пијанства, остао је упамћен као један од препознатљивих симбола Перестројке. Живот совјетских грађана приказан је на реалистичан начин какав дотад није виђен. Уследио је талас филмова фокусираних на раније забрањене теме, насиље у породици, проституцију и криминал, назван „чернуха“ (тамна страна живота).  

Интернационална девојка, 1989.

Јелена Јаковљева у улози „интернационалне девојке“, филм Петра Тодоровског, 1989.

Осим „Мале Вере“ симбол новог доба и нове естетике с еротском копреном постала је рефлексивна Интернационална девојка Петра Тодоровског, драма једне медицинске сестре која ради као девизна проститутка у хотелима за странце. Пошто овакав филм није могао да буде снимљен државним новцем, настао је у копродукцији са Швеђанима. 

Тодоровски као озбиљан редитељ, аутор филмова о рату, није желео причу о проституткама. Инсистирала је његова жена, управо она га је водила по хотелима и показивала праве проститутке. „Нисам снимао филм о сметеној особи, већ о жени која није могла да се оствари у совјетско време“, говорио је касније редитељ.

„Интернационална девојка“, Петар Тодоровски, 1989.

Али филм није тако схваћен. Девизна проститутка била је заиста читаву деценију јунакиња тог времена али не као жена у канџама тешких околности, већ као узор за подражавање. Интернационална девојка показала је, како се, чинило се „лако долази до новца“ у време масовне глади.  

Бринета за 30 копејки, 1991.

Сергей Никоненко/Творческое объединение «ОРФ», 1991

Већ сам назив филма довољно говори. Овога пута реч је о комедији, али и сада већ уобичајеној проститутки.  Тачније о граду у унутрашњости који је одлучио да се спасе беде оригиналним предузетничким подухватом, тако што ће у локалном завичајном музеју отворити јавну кућу (метафора више него речита).

У филму има много нагих тела и прелепе талентоване Ане Самохине која је деведесетих година прошлог века направила каријеру у филмовима познатим по голотињи. Али секс је ту још увек комична забава, а таквих нискобуџетних треш филмова било је заиста у изобиљу пред пад СССР-а. Чинило се да је еротика, коначно, банула у животе обичних људи, само што нико није тачно знао шта сад са тим. Редитељи нису били изузетак.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“