Клавирски и виолински трилери чују се већ на прилазу Дрвенграду. Код капије стоји Емир Кустурица и разгледа нови трактор. „Како сте?” - питам га на руском. „Све је добро!” - одговара уз осмех и додаје: „Добродошли!” Затим седа на трактор и поносно пролази главном улицом града где се налази сцена. Изненађени музичари престају са свирањем и посматрају редитеља. Кинески туристи покушавају да направе што бољи снимак, али професионални фотографи заузимају најбоље позиције.
„Имам 45 хектара земље на Мокрој гори и потребан ми је трактор на имању”, објашњава Емир Кустурица, а затим се стрпљиво фотографише са посетиоцима и одлази на ручак са породицом и виолончелистом Нареком Хакназарјаном који је малочас стигао хеликоптером. У истом ресторану ручају и учесници такмичења.
Специфична атмосфера Кустендорфа је у томе што се светске величине налазе непосредно поред вас и што са њима можете да поразговарате, посаветујете се, фотографишете.
„Допада ми се оваква атмосфера фестивала, она је добра, јер у Русији и Србији на фестивалима предњачи 'црвени тепих', а код нас тога нема. Код нас су најважнији сами музичари, који ће у будућности постати познати, водећи. Ми смо овај фестивал направили управо за њих и управо они и њихов таленат ме импресионирају. Следеће године победници такмичења ће свирати са симфонијским оркестром, а можда ћемо направити и џем-сешн заједно са No smoking orchestra”, каже Емир Кустурица.
Седамо за сто са двојицом озбиљних младића из Белорусије. „Ја се зовем као ваш фото-апарат”, представља се Никон Мазољ. На бради и врату има траг виолине. Никон свира сваки дан по четири сата. Његов друг Мирослав Батаљонок је кларинетиста. Питам их где им се више свиђа: у Србији или Белорусији. Они ме зачуђено гледају. „Ви то озбиљно?! Наравно, у Србији! Овде су тако божанствене планине, а у Белорусији тога нема!” Разговарамо о њиховим наступима. „Никоне, ти увек имаш исти израз лица, ма шта да свираш”, каже Мирослав. Никон склања шишке са чела и увређено каже: „Није тачно, ја свирам баш експресивно!”
Никон Мазољ
www.facebook.comТада у салу брзим кораком улази Јуриј Розум, познати руски пијаниста. Поздравља се с нама и каже да иде да слуша наступе такмичара. „Генерално сам задовољан такмичарима, иако су неки од њих сувише узбуђени, а то им смета у наступу”, каже он и строго гледа Белорусе. Они збуњено спуштају поглед.
„Сутра идем у Луксембург, прекосутра на Урал, а затим у Севастопољ код бајкера Хирурга. Волео бих мало да провежбам, али овде не могу да нађем слободан клавир, свуда су такмичари”, уздише Јуриј Розум. Поздрављамо се с њим, пажљиво стежући његове драгоцене прсте.
Напољу је топло и сунчано. Влада раздрагана атмосфера. Све терасе су препуне туриста. Неко од учесника у кафићу пева арију и побира бурне аплаузе. Неко други свира клавир, просипајући веселе ноте под брзим прстима. Ваздух је испуњен звуцима величанствене руске класичне музике.
„Имате много добрих композитора, мислим да је управо то један од најјачих адута руске културе. На свету не постоји земља која има толико добрих композитора. И то је објективни комплимент, то је истина, а не моје субјективно мишљење. У Србији, пак, има много талентованих извођача и зато желим да се овде чује руска класична музика”, каже Емир Кустурица.
Изненада девојке, учеснице такмичења, притрчавају Милошу Биковићу који је за музичаре одржао мастер-клас о понашању на сцени и припреми за наступ.
Милош се фотографише са сваком од њих, уморно се осмехујући. Он је ту сва три дана трајања фестивала и од јутра до вечери разговара са обожаваоцима.
„Врло ми се допало да радим са њима, они су млади људи бистрог погледа, отворени за нова искуства. Овај фестивал је од националног и интернационалног значаја, фестивал који уједињује младе људе, промовише културу. То нам је веома потребно, а поготово кад то ради Емир Кустурица, зато што је он човек с којим када сарађујете, проверено постајете саучесници нечег великог. Част ми је да сарађујем с њим. Макар и овако посредно. Осим тога, волим класичну музику. Класична музика је за мене једно поље које волим да истражујем. Иако или баш зато што не знам много”, - каже српски глумац који се одомаћио у Русији.
18-годишња Јулија Пишчагина управо се фотографисала са Милошем Биковићем. „Тако је драг и из неког разлога веома тужан...” - саосећајно каже виолинисткиња. Јулија је стигла из далеког Сибира, из Омска. Подсећа на Сњегурочку, унуку Деда Мраза. „Одмах се види да си одрасла у сибирским снеговима”, дивим се њеној невероватно белој кожи. Она ми показује поклоне које ће понети из Србије. То су сунчани српски мед од цвећа са Мокре горе и мирисно слатко од малина боје рубина.
„А где је ракија?” - питам је и заједно се смејемо. „Много ми се допада у Србији, све је тако лепо, не знам како ћу се вратити у Омск! Српски учесници су тако дружељубиви, ми се не разумемо добро, али наш универзални језик је музика!” - каже руска виолинисткиња.
Свако од ових младих музичара понеће са собом не само лепа сећања на фестивал Кустендорф Classic, него и надахнуће које су им великодушно подарили светски познати уметници. Ова светла енергија дуго ће им бити велика подршка у тешком послу музичара, а њихов таленат ће, сигурни смо, у будућности обрадовати најбоље сцене света.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
