Шта је руски Гроб-Арт? Вадим Сидур, први совјетски уметник који је правио скулптуре од смећа

Најпознатија скулптура Вадима Сидура (1924-1986) „Рањени“ је заправо аутопортрет. Он је имао 18 година када је послат на фронт Другог светског рата. Метак немачког снајпера га је 1944. погодио у вилицу.

„Рањени“, 1963.

Едвард Гладков/Музеј Вадима Сидура

Тако је Вадим Сидур читавог живота носио белег ратних страхота на свом лицу. Да би се ослободио тих ужасних успомена почео је да их претаче у уметност. 

Московска државна галерија „Мањеж“/russiainphoto.ru

Тема инвалида и патње саставни је део његових скулптура, графика и керамике. Без ногу и без руку, Сидурови ветерани грле своје најмилије и плешу. 

„Плес инвалида“

Александра Гузева

У својој жељи за миром и стварањем, насупрот рату и разарању, Сидур се непрестано окретао теми љубави, рођења човека и женске суштине. Та је потрага понекад доводила до еротских експеримената.

„Венера на бечкој столици“

Московска државна галерија „Мањеж“/russiainphoto.ru

Сидур је већину свог живота посветио приказивању мртвих и рањених у разним ратовима, а све су његове скулптуре прожете невероватном тугом. Многи су Сидурови модели малих димензија на крају реализовани као антиратни споменици у Немачкој.

„Споменик жртвама насиља“, Касел, Немачка

Daniel Lobo (CC BY 2.0)

„Треблинка“, Берлин, 1966.

Muritatis (CC BY-SA 3.0)

„Крик“, Дизелдорф

Scoderks (CC BY-SA 4.0)

„Стотине, хиљаде, милиони су умрли од насиља. Меци, вешала, бомбе, гасне коморе, концентрациони логори, мучења, смртна казна - списак је бескрајан. Чини се да би вредело престати једног дана! Али човечанство, као да је лишено разума, не учи историјске лекције“, говорио је Сидур. 

Музеј Вадима Сидура

Сидурову уметност у СССР-у нису ценили: његове скулптуре су биле превише авангардне, а недостајало им је и јунаштво. Његова уметност је приказивала патњу и слабост, а не победоносне подвиге. Тада је његова популарност у иностранству погоршала ситуацију и привукла пажњу безбедносних служби.

Московска државна галерија „Мањеж“/russiainphoto.ru

Скулптора су избацили из Савеза ументика па је морао да зарађује правећи надгробне споменике. Почео је такође да лута шумама и скупља метални отпад. То смеће је убрзо постало материјал за његова уметничка дела.

Музеј Вадима Сидура, „Саломеја са главом Јована Крститеља“

Александра Гузева

„Када шетам шумом, не могу проћи поред [депонија],

Управо сам овде

Пронашао бројне предмете

Који су касније изразили

Мој став према свету.“

Сидур је жанр свог стваралаштва описао као Гроб-Арт (буквално: Уметност мртвачког сандука).

Гроб-Арт

Сидуров музеј

Тек су након Перестројке Сидурове скулптуре добиле публицитет у Русији. 1991. године, након његове смрти, у близини Санкт Петербурга је подигнут споменик Јеврејима убијеним у Другом светском рату.

Споменик јеврејским жртвама нацистичког геноцида, Санкт Петербург

Алекс Бахарев

„Споменик несахрањенима“, Москва

Google Maps

Сидур није припадао ниједном уметничком покрету. Није био социјалистички реалиста нити је учествовао у колективним изложбама независне совјетске уметности. Тражио је свој пут и језик, а себе је називао „бићем са друге планете“.

Московска државна галерија „Мањеж“

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!