Вадим Сидур са својим делом „Пророк/Осмех века/Мађионичар“
Московска државна галерија „Мањеж“/russiainphoto.ruНајпознатија скулптура Вадима Сидура (1924-1986) „Рањени“ је заправо аутопортрет. Он је имао 18 година када је послат на фронт Другог светског рата. Метак немачког снајпера га је 1944. погодио у вилицу.
„Рањени“, 1963.
Едвард Гладков/Музеј Вадима СидураТако је Вадим Сидур читавог живота носио белег ратних страхота на свом лицу. Да би се ослободио тих ужасних успомена почео је да их претаче у уметност.
Тема инвалида и патње саставни је део његових скулптура, графика и керамике. Без ногу и без руку, Сидурови ветерани грле своје најмилије и плешу.
„Плес инвалида“
Александра ГузеваУ својој жељи за миром и стварањем, насупрот рату и разарању, Сидур се непрестано окретао теми љубави, рођења човека и женске суштине. Та је потрага понекад доводила до еротских експеримената.
„Венера на бечкој столици“
Московска државна галерија „Мањеж“/russiainphoto.ruСидур је већину свог живота посветио приказивању мртвих и рањених у разним ратовима, а све су његове скулптуре прожете невероватном тугом. Многи су Сидурови модели малих димензија на крају реализовани као антиратни споменици у Немачкој.
„Споменик жртвама насиља“, Касел, Немачка
Daniel Lobo (CC BY 2.0)„Треблинка“, Берлин, 1966.
Muritatis (CC BY-SA 3.0)„Крик“, Дизелдорф
Scoderks (CC BY-SA 4.0)„Стотине, хиљаде, милиони су умрли од насиља. Меци, вешала, бомбе, гасне коморе, концентрациони логори, мучења, смртна казна - списак је бескрајан. Чини се да би вредело престати једног дана! Али човечанство, као да је лишено разума, не учи историјске лекције“, говорио је Сидур.
Сидурову уметност у СССР-у нису ценили: његове скулптуре су биле превише авангардне, а недостајало им је и јунаштво. Његова уметност је приказивала патњу и слабост, а не победоносне подвиге. Тада је његова популарност у иностранству погоршала ситуацију и привукла пажњу безбедносних служби.
Скулптора су избацили из Савеза ументика па је морао да зарађује правећи надгробне споменике. Почео је такође да лута шумама и скупља метални отпад. То смеће је убрзо постало материјал за његова уметничка дела.
Музеј Вадима Сидура, „Саломеја са главом Јована Крститеља“
Александра Гузева„Када шетам шумом, не могу проћи поред [депонија],
Управо сам овде
Пронашао бројне предмете
Који су касније изразили
Мој став према свету.“
Сидур је жанр свог стваралаштва описао као Гроб-Арт (буквално: Уметност мртвачког сандука).
Гроб-Арт
Сидуров музејТек су након Перестројке Сидурове скулптуре добиле публицитет у Русији. 1991. године, након његове смрти, у близини Санкт Петербурга је подигнут споменик Јеврејима убијеним у Другом светском рату.
Споменик јеврејским жртвама нацистичког геноцида, Санкт Петербург
Алекс Бахарев„Споменик несахрањенима“, Москва
Google MapsСидур није припадао ниједном уметничком покрету. Није био социјалистички реалиста нити је учествовао у колективним изложбама независне совјетске уметности. Тражио је свој пут и језик, а себе је називао „бићем са друге планете“.
Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.
Пријавите се
за наш бесплатни недељни билтен!
Најбољи текстови седмице стижу директно на вашу e-mail адресу