Шта је руски Гроб-Арт? Вадим Сидур, први совјетски уметник који је правио скулптуре од смећа

Најпознатија скулптура Вадима Сидура (1924-1986) „Рањени“ је заправо аутопортрет. Он је имао 18 година када је послат на фронт Другог светског рата. Метак немачког снајпера га је 1944. погодио у вилицу.

Тако је Вадим Сидур читавог живота носио белег ратних страхота на свом лицу. Да би се ослободио тих ужасних успомена почео је да их претаче у уметност. 

Тема инвалида и патње саставни је део његових скулптура, графика и керамике. Без ногу и без руку, Сидурови ветерани грле своје најмилије и плешу. 

У својој жељи за миром и стварањем, насупрот рату и разарању, Сидур се непрестано окретао теми љубави, рођења човека и женске суштине. Та је потрага понекад доводила до еротских експеримената.

Сидур је већину свог живота посветио приказивању мртвих и рањених у разним ратовима, а све су његове скулптуре прожете невероватном тугом. Многи су Сидурови модели малих димензија на крају реализовани као антиратни споменици у Немачкој.

„Стотине, хиљаде, милиони су умрли од насиља. Меци, вешала, бомбе, гасне коморе, концентрациони логори, мучења, смртна казна - списак је бескрајан. Чини се да би вредело престати једног дана! Али човечанство, као да је лишено разума, не учи историјске лекције“, говорио је Сидур. 

Сидурову уметност у СССР-у нису ценили: његове скулптуре су биле превише авангардне, а недостајало им је и јунаштво. Његова уметност је приказивала патњу и слабост, а не победоносне подвиге. Тада је његова популарност у иностранству погоршала ситуацију и привукла пажњу безбедносних служби.

Скулптора су избацили из Савеза ументика па је морао да зарађује правећи надгробне споменике. Почео је такође да лута шумама и скупља метални отпад. То смеће је убрзо постало материјал за његова уметничка дела.

„Када шетам шумом, не могу проћи поред [депонија],

Управо сам овде

Пронашао бројне предмете

Који су касније изразили

Мој став према свету.“

Сидур је жанр свог стваралаштва описао као Гроб-Арт (буквално: Уметност мртвачког сандука).

Тек су након Перестројке Сидурове скулптуре добиле публицитет у Русији. 1991. године, након његове смрти, у близини Санкт Петербурга је подигнут споменик Јеврејима убијеним у Другом светском рату.

Сидур није припадао ниједном уметничком покрету. Није био социјалистички реалиста нити је учествовао у колективним изложбама независне совјетске уметности. Тражио је свој пут и језик, а себе је називао „бићем са друге планете“.