Удружење путујућих сликарских изложби (Товарищество передвижных художественных выставок -ТПХВ) основано је 1870. и трајало до 1923. године. Било је то прво независно изложбено удружење руских сликара. Прву изложбу одржали су 1871. године и у њој је учествовало 16 уметника. Укупно је током свог постојања удружење приредило 48 изложби, које су одржане не само у Москви и Санкт Петербургу, него и у другим градовима Руске Империје.
Један од основних мотива за оснивање удружења била је жеља уметника да буду финансијски независни од Академије уметности, која је фактички држала монопол на продају слика са својих изложби. Финансијска независност је уметницима омогућавала не само да приход добијају „без посредника”, већ и да сами бирају теме за своје слике.
Руска Академија уметности у 19. веку је била конзервативна институција и форсирала је митолошке, библијске и историјске сижее. Млади уметници су желели да сликају теме из савременог живота.
Претече передвижника били су сликари из Санктпетербуршког артела уметника. 1863. године 14 студената Академије уметности поднело је молбу да самостално бирају теме за своје дипломске радове, што управа није прихватила. Након тога уметници су одбили да се такмиче за златну медаљу и напустили су Академију. „Побуњеници” које је предводио Иван Крамској организовали су уметнички Артел (радну заједницу) по типу комуне. Передвижници су од чланова Артела наследили жељу за самосталношћу и политику конфронтације са Академијом уметности.
Иницијатива да се оснује нова организација потекла је од Григорија Мјасоједова. Носиоци удружења били су успешни и већ познати уметници, академици Академије уметности, међу којима Василиј Перов, Алексеј Саврасов, Иван Крамској, Иван Шишкин, као и професори Николај Ге, Михаил Клодт и Константин Маковски. Временом се значајно повећао број передвижника, удружењу су се прикључили: Василиј Суриков, Архип Куинџи, Валентин Серов, Иља Рјепин, Исак Левитан, Василиј Поленов. Број чланова је током постојања групе надмашио стотину.
Идеолог удружења био је уметнички критичар Владимир Стасов. 1882. године он је изјавио да су главни принципи групе „народност и реализам”. Стасов се ватрено борио против провинцијалног, подражавајућег карактера руског сликарства из прве половине 19. века и сањао је о томе да руско сликарство добије достојно место у европској уметности. Стасов је фактички формулисао идеолошку платформу нове школе руске уметности, позивајући сликаре да се окрену сижеима из савременог руског живота, често уз дозу друштвене критике.
Други важан циљ групе било је просвећивање. На изложбама удружења посетиоци из престонице и провинцијских градова могли су да се упознају са најновијим уметничким тенденцијама. Како је записао Јарошенко, передвижници су желели да „изнесу уметност из затворених дворова у којима је она било привилегија малобројних и учине је доступно свима”. Једно од правила изложби передвижника, које им је, између осталог, обезбедило успех, био је захтев да се излажу само нове слике које раније нису излагане.
Передвижници су фактички створили прву приватну уметничку компанију, независну од државне подршке. Приход уметника одређивао се на основу резултата продајних изложби које су одржаване у различитим градовима. Сликари су значајно проширили тржиште на којем су продавали своје радове тако што су се појављивали у провинцији. Значајан део прихода доносиле су и улазнице на изложбе. Сваки уметник издвајао је 5% од продаје својих радова у заједнички фонд чија средства су се користила за организацију изложби.
Колекционар и мецена Павел Третјаков подржавао је удружење не само тако што је куповао слике са изложби за своју Галерију, него је од уметника и наручивао дела. На изложбама передвижника први пут су била изложена нека уметничка дела од изузетног значаја за руску уметност, као што су: „Гачци су долетели” Сурикова, „Брезова шума” Куинџија, „Ложач” Јарошенка и „Раж” Шишкина.
1878. године удружењу се прикључио Иља Рјепин. Излагање његових слика редовно је било праћено скандалима. Слика „Литија” протумачена је као „прљави напад на све слојеве руског друштва”, а „Нисмо те очекивали” као „псеудолиберално раскринкавање и протест”, док су пред његовом сликом „Иван Грозни и његов син Иван 16. новембра 1581. године” даме буквално падале у несвест. Излагање ове слике је касније забрањено. Наиме, 1885. године је управо због Рјепиновог „крвавог” ремек-дела у Русији уведена цензура на изложбама.
Удружење передвижника угасило се 1923. године. Током свог постојања међу члановима удружења конфликти нису били реткост. Иља Рјепин, који је групу два пута напуштао, па се опет враћао у њен састав, оптуживао је друге чланове за бирократизацију. Групу су напустили и Николај Ге, Архип Куинџи и Виктор Васнецов. 1901. године удружење је напустило још 11 чланова међу којима Валентин Серов, Михаил Нестеров, Алексадар Васнецов. Управа удружења је временом почела да води конзервативну политику, не подржавајући довољно укључивање младих уметника, а многи познати чланови су већ били напустили уметничку сцену, што је на крају довело до гашења једног од најзначајних руских уметничких покрета.
Прочитајте такође! Десет чаробних руских пејзажа
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
