Како се у околини Берлина појавило право руско село? (ФОТО)

Ово је право руско село Александровка (на немачком: Russische Kolonie Alexandrowka) које се налази у немачком граду Потсдаму (35 km од Берлина).

Село је подигнуто 1826. године за преостале чланове руског војног хора који су остали ту да живе после рата са Наполеоном. Ово место има изузетно необичну историју.

Почетком 19. века у Потсдаму се налазила резиденција краља Прусије, државе која је практично престала да постоји после Првог светског рата. Дворац Сансуси био је центар Потсдама, док су се војне касарне налазиле на крају града.

Краљ Фридрих Вилхелм III и руски цар Александар I упознали су се на војним маневрима 1802. године и постали пријатељи. За време своје владавине одржали су преко 30 званичних сусрета и чак се ородили када се Фридрихова ћерка Шарлота удала за Николаја I. Александерплац, један од најпознатијих тргова у Берлину, на којем се налази и чувени ТВ торањ, добио је име баш по руском цару. 1805. године Александар I је отишао у Потсдам да посети гроб Фридриха Великог и ту су се два монарха свечано заклела да ће се раме уз раме борити за мир у Европи.

У Француској је Наполеон дошао на власт и његове трупе су 1806. године заузеле Потсдам и Берлин. Александар I је послао војску у помоћ Пруској, али она је поражена у Бици код Фридланда (данашњи Правдинск у Калињинградској области). Руско царство је било приморано да потпише Тилзитски мир са Наполеоном. По овом споразуму Пруска је изгубила готово половину своје територије.

Али то није спречило Наполеона да гаји амбициозне планове у погледу руске територије. 1812. године кренуо је у офанзиву. Одличио је да своју војску ојача пруским корпусом од 20 000 војника. Током првих сукоба Пруси су заробили известан број руских војника и од њих направили војни хор који је својом песмом требало да бодри војску.

После мање од годину дана Русија и Пруска су склопиле војни савез. 1813. године Наполеонов пруски корпус је прешао на страну Русије и заробљени руски војници су од непријатеља постали савезници. Они су заједно стигли у Париз, а затим су се 1815. године, после коначне победе над Наполеоном, вратили у Потсдам и прикључили пруском гарнизону. У хору је био 21 војник, од којих су многи до краја рата већ имали жене и децу. У Потсдаму су добијали плату и наставили да певају на локалним фестивалима и на двору.

Александар I је умро 1825. године и у Потсдаму је проглашена тронедељна жалост. У знак сећања на свог пријатеља, пруски краљ је наредио да се подигне руско село у којем ће живети чланови руског хора и које ће носити име Александровка по руском цару. До тада само је 12 чланова хора још било међу живима.

Тако се у Потсдаму 1826-1827. појавило руско насеље. Имало је 12 приземних и једноспратних кућа са баштама, једноспратницу за сеоског настојника, кућу поред цркве (где је живеo Кондратиј Тарновски, одговоран за руски чај приликом краљевих посета), руску православну цркву и воћњаке око села. Породице руских војника уселиле су се у нове, потпуно опремљене куће и свако је добио по краву. Редови су добили приземне, а официри једноспратне куће. Куће и земља око њих нису се могли продавати, али су могли да их наследе потомци војника.

Пројекат је реализовао архитекта Петер Јозеф Лене. Он је село уредио тако да, ако га погледате из висине, две главне улице образују светоандрејски крст као подсећање на заштитника Русије, апостола Андреја Првозваног.

Чак и током Другог светског рата Александровка је живела по правилима која је успоставио краљ Фридрих. После рата, од 1945. до 1949. године, у њеним кућама налазио је совјетски војни гарнизон. Тек после уједињења Немачке 1990. године враћено је приватно власништво над кућама и земљом у Александровки.

Становници ових старих дрвених кућа нису увек размишљали о томе да очувају њихов оригинални изглед и дограђивали су их по свом нахођењу. Првобитни изглед многих кућа је промењен и додата су им импровизована проширења као што су терасе и оставе.

1999. године Александровка је доспела на листу Светске баштине Унеска као део Двораца и паркова Потсдама. Притом су потомци првобитних становника села наставили ту да живе. Последњи међу њима одселили су се крајем 2001. године, после чега су куће рестауриране и враћен им је некадашњи изглед. Данас је руско село музејски комплекс отворен за туристе из целог света.