Како руски староверци славе Божић у Москви

Иако познати по строгости у погледу верских убеђења  и праксе, старообредници, који Божић исто славе седмог јануара, овај велики дан доживљавају превасходно као дечји празник. Тако после дуге службе божије енергија младих људи и деце налази одушка у глуми, народним колима или трчању. Ако се узму дарови, храна и вертеп, у томе има више сличности с другим хришћанима него разлика.

Код старовераца не постоји једна црква, већ много група које се једна с другом не слажу. Старообредних цркава, праваца и верских заједница има више од двадесет, изразито супротстављених погледа, по чему подсећају на протестанте. Староверци су се у Русији појавили у седамнаестом веку. Након што је патријарх Никон спровео реформу црквених књига и богослужења део православаца одбио је да прихвати новине. Поред тога што се нису слагали са реформисаним православљем, расколници се нису слагали ни међусобно. Процењује се да руских старообредника у целом свету има око три милиона (многи су од притисака православне цркве побегли у Сједињене Државе, Латинску Америку и друге земље). Већина, коју чини преко два милиона људи, живи у Русији. 

У модерном старообредништву издвајају се две главне групе, поповци и беспоповци. Прва је остала верна предреформским принципима православља, међутим, по спољашњим манифестацијама, неупућени посматрачи, рећи ће да се мало разликују од стандардног православља. Друга група била је принуђена да се одрекне свештеника и већине светих тајни, па су зато њихове службе сличније православној верзији протестантизма.

Поповци и Божић

Митрополијска катедра Руске православне старообредне цркве (највећа верска група старовераца, броји око милион људи) налази се у Рогошкој слободи у Москви. Божићно богослужење они врше у саборном Покровском храму изграђеном по наруџбини општине у 18.веку. Споља, храм се готово не разликује од оних који припадају РПЦ, док у унутрашњости сви ликови приказани на иконама не слажу три прста, као правослани, како би осенили крсни знак, већ два, као бољарка Морозова на познатој слици.

Литургија према старообредном канону, за неупућене госте, не разликује се много од оне која се обавља у храмовима Руске православне цркве. Служи се на седам, а не пет жртвених хлепчића, просфора (на свакој православној литургији из просфоре се вади средишњи део који постаје «тело Христово» и дели се приликом причешћа) свеже испечених, још топлих, а не раније печених, и не на квасцу, са округлим печатом и осмокраким крстом и тако даље. Постоје и неке разлике у симболу вере, канону евхаристије и херувимској песми. Певање код старообредника је увек унисоно, у један глас.

У Москви се може присуствовати и божићној служби код другог огранка поповаца, у Руској древноправославној цркви (РДЦ). Катедра њеног патријарха Александра (Калињина) налази се у Покровском храму од црвене цигле у Новокузњецкој улици. Тај храм, међутим, није историјски старообредни већ им је дат тек 1990. године.

Беспоповци и крај света

Ова заједница старообредника знатно је другачија у односу на навике православних верника. А ево и зашто. У другој генерацији после раскола ови староверци буквално су остали без својих свештеника, док нових није било, јер је само епископ могао да их рукоположи. Међутим, епископ Павел Коломенски једини архијереј који није прихватио реформу страдао је у прогонству.   

Од светих тајни беспоповци су задржали само крштење и исповест које врше световњаци. Беспоповци не прихватају да су свештеници неопходни за спас душе.

Слављење Божића се разликује у зависности од тога о којој фракцији старовераца је реч. Спаја их то што се литургија не служи, нема причешћа, а верници се просто окупљају ради заједничких празничних молитви које могу да трају и по неколико сати.  Ако се нађете на једној таквој божићној заједничкој молитви изненадиће вас састав присутних. Будући да немају свештенике беспоповци не могу да се венчавају па „живе у греху” и изричу им се бројне епитимије. Конкретно, на заједничкој молитви они не могу стајати поред „правих” парохијана па им се или забрањује улазак у молитвену салу или стоје иза паравана, одвојени од истинских верника.   

Скривајући се од државног прогона и репресија беспоповци су се одлучивали за селидбе на руски Север, одакле и потиче назив највеће заједнице беспоповаца,  Приморска, или одлазак што даље у Сибир, па се тако села старовераца беспоповаца и данас могу наћи у планинама на Алтају, у Туви и Бурјатији.

Седиште феодосијевске фракције беспоповаца сада се налази у Москви у близини Преображенског гробља. Поједине општине временом су претрпеле битне промене у свом учењу, па данас више не личе ни на модерно православље нити на оно пре реформе.  Изгубивши целовитост и јединство традиције, општине беспоповаца потпуно су се препуштале духовним учитељима да их воде, а ови су повремено бивали врло далеко од традиционалног хришћанства. Важну улогу одиграло је уверење да живе у постапокалиптичном времену у царсту антихриста.