Миљеник европских продуцената Иван Твердовски је 2018. године приказао фантазмагоричну слику „паклене” Москве, у којој цинизам, новац и везе одлучују о свему. Ако живиш у другој парадигми вредности (или ниси имао среће са пореклом), престоница ће те испљунути на периферију и неће те ни запазити. Управо то се догађа са главним јунаком филма Денисом, кога је мајка још као бебу оставила у дому. Много година касније она га узима са собом како би га укључила у криминалну банду (међу члановима банде су судија, адвокати и полиција). Они су за младића из интерната заинтересовани због његовог специфичног обољења: он не осећа бол. А не осећати бол или не осећати ништа је идеал у свету који је створио редитељ. Као суперхерој са својом „супермоћи”, младић покушава да се уклопи у новооткривеном свету.
У руској култури тема миграната данас је знатно више заступљена у позоришту или сликарству, него у кинематографији. Филм „Ајка” је редак изузетак, снимљен у копродукцији са Казахстаном, Немачком и Пољском.
Ово је прича о киргиској мигранткињи у Москви, која у престоници покривеној снегом иде од једног до другог посла, рађа дете, оставља га у дому (јер нема други излаз), а притом се крије од киргиске мафије, јер је од ње позајмила новац. На екрану пратимо шестодневну одисеју о илегалном, прљавом и бесправном свету миграната, о којем већина становника града ништа не зна. За потресну улогу Ајке глумица Самал Есљамова добила је награду за најбољу глумицу на Филмском фестивалу у Кану.
По налогу локалног богаташа са земље под закупом чиновници истерују фармере. Тако почиње филм једног од најважнијих руских социјалних редитеља Бориса Хлебњикова. Сукоб корумпираних чиновника и незаштићених фармера прераста најпре у драму малог човека и његову побуну против система, а затим у скоро класичан вестерн, пренесен у руску стварност. Али ипак филм не запада поптуно у жанр типичног вестерна. Главни јунак Александар (звезда новог руског филма Александар Јаценко) је исти такав фаталиста, каква је читава земља коју приказује Хлебњиков. Како би прешао у акцију, он најпре мора да удари о дно.
Награђивани филм Јурија Бикова је мрачна прича о свеопштој равнодушности. Животи 800 људи, који живе у социјалној згради у стању пропадања, буквално висе о концу: зграда сваког часа може да се сруши. Проблем примећује само водоинсталатер који се током читавог филма труди да на то скрене пажњу и издејствује хитну евакуацију станара. Проблем је у томе што то није у интересу чиновника. Њима је свеједно, они тог дана славе рођендан градоначелника. Станари зграде опасне по живот такође нису много забринути. Они су навикли да нико за њих не брине и зато не верују у искрену забринутост једног човека.
Када је „Јелена” однела специјалну награду жирија канског програма „Посебан поглед”, то је уплашило многе. У филму се пре свега види борба између богатих и сиромашних и опасност коју могу представљати сиромашни, ако приђу сувише близу имућнима (баш као у „Паразитима”).
Јелена се удаје за богатог Владимира, али не из љубави, него из интереса. Муж такође према жени не гаји посебно нежна осећања. Он не заборавља да је често подсећа на социјални и културни понор међу њима. Међутим, Јелена од свог брака заправо нема праву финансијску корист, осим можда елитног стана у којем живи са мужем. Једном јој затреба новац да помогне сину из првог брака, али муж одбија да помогне. Тада се она нађе прем моралном дилемом: да ли да помогне свом детету и одлучи се на убиство због наследства или да остане добар човек. Према речима Звјагинцева, управо то је суштина филма: „Ту је новац постао једино мерило, енергија људских страсти. (...) Као и моја јунакиња, данас, баш у овом тренутку, неки човек одмерава и бира између моралне одлуке и злочина.”
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
