На први поглед руски скоморох је нешто налик на европског трубадура. Путујући музичари и глумци, скомороси су ишли од села до села, нудећи забаву. Наступали су на венчањима и задушницама, правили посебне приредбе за празнике или изводили свој уобичајени репертоар састављен од шала, луткарског позоришта, трикова са дресираним медведима и, наравно, песме и плеса. Шта је било лоше у томе?
Словенски народи су били познати као добри музичари. Константин VII Порфирогенит (905-959), византијски цар, записао је да су на његовом двору Словени „коришћени за извођење инструменталне музике”. У Старој Русији скомороси се у писаним споменицима први пут спомињу у 11. веку. Они су изводили музику и забавне сцене на гозбама руских кнежева, а касније руских царева. Али такође су наступали за обичан народ.
Обично је неколико недеља пре доласка скомороха у град њихова представа најављивана на пијачном тргу. Тако да их је публика са нестрпљењем очекивала. Наступи скомороха били су пре свега „глумљеније”, врста циничног хумористичког обраћања публици са непристојним шалама и шокантним изјавама, па чак и голотињом. Адам Олеаријус, путник из 17. века, записао је да су „путујући комедијаши, познати као скомороси, бестидно откривали голотињу својих тела током плеса како би забавили публику, а улични свирачи су отворено хвалили ова срамотна дела”.
Луткарско позориште и дресиране животиње такође су понекад били део наступа скомороха. Још један значајан део њиховог репертоара биле су „старине”, популарне песме из давнина које су Руси волели. О чему су оне говориле?
Песме скомороха биле су римоване приче уз музичку пратњу. Једна од прича говори о богатом трговцу Терентију и његовој неверној жени, која каже да је „болесна између ногу” и мужа шаље у град да јој набави лек. У граду Терентије среће групу скомороха који, кад чују ову причу, одлазе код Терентијеве жене и затичу је код куће здраву са својим љубавником. После тога Терентиј комично пребије жениног љубавника оловном шипком и украде му капут. Читава песма је препуна духовитих доскочица и опсцених речи.
Друга прича је урнебесна надреалистичка приповест о томе како једног сељака опљачка џиновски брк. Апсурдне слике биле су веома популарне, док су неке песме биле само дугачке шале. А каква је била музика?
Скомороси су користили читав низ инструмената који су могли да се носе на путовању. Тимпани, тамбурини и различите друге удараљке; све врсте дувачких инструмената, као што су фруле, тршчани инструменти, флауте и, најзанимљивије, зурле, дувачки инструмент из централне Евроазије. Домра и бас-домра, народни жичани инструменти из породице лаута, биле су „гитаре” тог времена.
Када је Адам Олеаријус писао о „свирачима” вероватно је мислио на људе који су свирали гудок, жичани инструмент који се свирао гудалом. „Кољеснаја лира” (данас позната као харди-гарди) био је још један популаран инструмент скомороха, који су користили и професионални приповедачи епских балада.
Путујући певачи такође су користили гусле, источнословенску врсту цитре. Међутим, најважнији задатак скомороха је, како сматрају историчари, било ритуално учешће у неким догађајима као што су венчања, задушнице (које Словени славе око пет пута годишње), прослава зимске и летње равнодневице.
Прослава равнодневице била је веома важна за средњовековне људе, јер им је омогућавала рачунање времена, што је било важно за успешан узгој биља и преживљавање. Као што видимо, скомороси су учествовали у прославама ових старих паганских празника.
И зато је Руска православна црква од почетка била против њих. Свештеници и религиозни писци називали су њихове песме „ђаволским” и „сатанским”. И, наравно, скомороси су људе одвлачили од цркве на своје приредбе, а црква је то желела да спречи.
1551. године у Москви је одржан Стоглави црквени сабор како би се унеле промене у ритуалну праксу и осудили греси. Међу декретима које је донео Стоглави сабор било је и неколико одлука о скоморосима.
Ови декрети показују да је црква званично почела рат против њих. Текст Стоглавог сабора показује да су у 16. веку скомороси увек били присутни на задушницама и да су због њих Руси певали и играли на гробљима (као што су, очигледно, чинили и у претхришћанско време) уместо да жале за покојником.
Такође, скомороси су били присутни на свакој церемонији венчања и дешавале су се необичне ситуације када би свадбена поворка стигла до цркве, где би се пагански музичари срели са православним свештеником. Био је то прави судар религија. Стоглави сабор је забранио овакву праксу и наложио руским православним свештеницима да својим парохијанима не дозволе да скоморохе позивају у куће.
Такође, скомороси су учествовали у прослави равнодневице, када би се, према речима Стоглавог сабора, „мушкарци и жене окупљали на ноћном купању и време проводили у развратном говору, ђаволском певању и игрању, кварећи момке и девојке”. Стоглави сабор је такође наредио да се овакве прославе забране, али у то доба била је то само црквена одлука. 1648. године цар Алексеј Михајлович је објавио забрану свих паганских прослава са скоморосима, па је чак увео и казну: први и други пут када би неко био ухваћен да слуша музику скомороха или да игра са њима, добијао је телесну казну; трећи пут би био прогнан у далеке градове.
Тако је паганска музика отишла у илегалу, а затим постепено током 17. и 18. века потпуно ишчезла. Али неки остаци тадашњег доба наставили су да живе, на пример, кроз забављаче са дресираним медведима на вашарима.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
