Пет разлога да погледате руски филм „Спутњик“

1. Руски филмови о космосу су реткост

Продуценти су одлучили да нови Абраменков пројекат уобличе као компактан космички хорор филм. Као очигледни извори надахнућа су искоришћени филмови „Осми путник“ („Alien“) Ридлија Скота и „Створ“ („The Thing“) Џона Карпентера. Таква тактика је уродила плодом. Иако је у филм „Спутњик“ („Спутник“) уложено релативно мало новца (око 3 милиона долара), он је беспрекорно реализован као моћан филм страве и ужаса чија се радња практично све време одиграва у сумрак. Визуелни ефекти су занимљиви, али су још занимљивији јунаци, њихове тајне и узајамни односи.

2. Жанр хорор филма је трансформисан

Радња се одиграва 1983. године у совјетском научноистраживачком институту затвореног типа, негде у степама Казахстана. Сам институт је нешто између касарне и Гулага. Службеници института живе у заједничким радничким домовима, а у суседним баракама су робијаши којима је по сценарију припремљена незавидна судбина. И једне и друге чувају наоружани војници. Сви ти детаљи додатно појачавају хорор ефекат јер се неизвесности као традиционалном елементу жанра придружује и страх од свега што је својствено тоталитарној држави.

Група научника и војника на челу са злим пуковником Семирадовом (Фјодор Бондарчук) врши истраживања на космонауту Вешњакову (Петар Фјодоров) који се вратио из космоса. Његов колега је погинуо, а у Вешњакову живи монструм са друге планете, али космонаут није тога свестан. Војна лица, разумљиво, долазе у искушење да искористе космичког створа као оружје, али за почетак би ваљало пронаћи заједнички језик са њим. У ту сврху из Москве позивају лекара, Татјану Климову (Оксана Акињшина) којој су претходно ускратили учешће у истраживањима због својеглавости. Међутим, долазком Климове у Казахстан догађаји почињу да се развијају у потпуно неочекиваном правцу.

„Спутњик“ се придржава свих савремених трендова свога жанра. У центру пажње је снажан женски лик у контрасту са којим губе корак чак и прекаљени алфа мужјаци попут пуковника Семирадова. Са друге стране, жанр хорора није реализован банално, тј. нема паничне вриске и наглих изненађења. Тензија се ствара на интелигентнији начин и врло софистицирано. И сам монструм који се помаља из Вешњаковљевог грудног коша више служи као метафора за унутрашње демоне. Они су, наравно, погубни, али у одлучујућем тренутку од њих може бити и неке користи.

3. Уметнички приказ тоталитарног ноара

Будући да се радња дешава далеке 1983. године, за филм су направљене одговарајуће декорације, а јунацима су сашивени специјални костими. Главни циљ филма, међутим, није да веродостојно прикаже моду и стил онога доба, него да створи неку врсту ретро фантазије. Атмосферу „Спутњика“ чини мрачан простор тоталитарног ноара, где су ходници испуњени узнемиравајућом црвеном светлошћу, јунаци обитавају у малим собичцима снимљеним тако да изазивају напад клаустрофобије, а када се „радња“ пробија на отворени простор, испоставља се да је свуда унаоколо скоро беживотна пустиња која се простире до самог хоризонта. Толико обиље детаља ефикасно је само по себи, а у споју са другим елементима делује као остварење које неће бити још један у низу другоразредних филмова на излизану тему, него се приметно издваја из гомиле осталих филмова у овом жанру.

4. Неочекивани преокрети

„Спутњик“ ће у више наврата зачудити гледаоца заокретом у радњи који није нимало тривијалан. Главни заокрет је мелодрамски, што није нимало типично за научнофантастичне хорор филмове. У другој половини филм више нагиње ка драми него ка хорору, и за тако нешто се вероватно морају припремити гледаоци који очекују финалну крваву битку. Са друге стране, присутна је прича о упорности и снази воље која ће обавезно бити награђена, што је свакоме блиско и разумљиво.

5. Велики напредак у доба несташице квалитетних жанровских остварења

Премијере великих холивудских филмова одложене су за другу половину године због пандемије корона вируса, па су многобројни онлајн биоскопи покушали да надоместе ту празнину. Међутим, и поред обиља различитих садржаја ипак није било много заиста занимљивих остварења, посебно када је реч о дугометражним филмовима са изразито драматичном радњом. У таквој ситуацији западни критичари сагледавају „Спутњиков“ успех као резултат поменуте празнине, тј. недостатка квалитетних филмова у овом жанру.