„Аелитаˮ је снажно утицала на своје време, приказујући још 1924. године провокативну научнофантастичну причу о лету у космос и међупланетарним ратовима. У овој слободној адаптацији истоименог романа Алексеја Толстоја на необичан начин се преплићу живописне сцене из свакодневице московског живота првих година економских реформи Земље Совјета са фантастичним епизодама о лету на Марс и сусрету са владарком црвене планете Аелитом. Као што се могло и очекивати, у заплету се појављује и епизода о покушају устанка пролетерског дела Марсоваца против својих израбљивача.
Међутим, совјетска критика није позитивно оценила Протазоновљеву храброст, док је светска кинематографија једногласно убројала „Аелитуˮ међу класична остварења епохе немог филма. Како је истакао амерички писац Фредерик Пол, космичка фантастика достојна „Аелитеˮ у совјетској кинематографији се појавила тек пола века касније са „Соларисомˮ Тарковског.
Јун 1905. године, Руска Империја. Чланови посаде једног од оклопних бродова Црноморске флоте организују побуну. За ручак су добили чорбу од црвљивог меса, а због одбијања да је једу покретачи бунта су осуђени на стрељање. Побуна због меса брзо прераста у устанак против империјализма и оклопњача напушта ескадру, одбијајући да се потчини.
Овај Ејзенштајнов филм заснован на стварним догађајима постао је један од највише цитираних у светској култури. Ремек-дело, које је 27-годишњи Ејзенштајн снимио по државном налогу поводом јубилеја прве руске револуције, било је револуционарно по форми, па чак и по музици. Компоновао ју је Едмунд Мајзел, берлински композитор-футуриста. Одмах после сензационалне премијере у Бољшом театру овај филм је земљу тренутно лансирао међу водеће филмске стваралачке силе и постао дуготрајно оруђе совјетске пропаганде – толико је моћан био новаторски филмски језик. Колико је само вредела ручно обојена црвена совјетска застава у преко сто кадрова филма! У доба црно-белог филма то је имало запањујући ефекат.
Још један горостас совјетског немог филма био је Всеволод Пудовкин. Новајлија у филмском студију, видео је развој филма на потпуно другачији начин него већина угледних савременика. 1929. године он је снимио „Мајкуˮ по истоименом роману Максима Горког, драму о устанку пролетаријата и судбини једне породице. Његов главни поступак при осликавање јунака није била глума, него монтажа, што је био повод да за Пудовкина касније кажу: „Он је у филму учинио оно што је Дикенс извео у романима.ˮ
1978. године филмски критичари су „Мајкуˮ поставили на треће место у списку сто најбољих филмова у историји кинематографије, а оснивач Америчке филмске академије Даглас Фербанкс је с разлогом рекао: „После 'Оклопњаче Потемкин' сам се плашио да гледам совјетске филмове, јер сам мислио да је 'Потемкин' јединствена појава, али сад сам се уверио да СССР може да снима изванредне филмове и да 'Мајка' у кинематографском смислу заузима веома високо место.ˮ
Дзига Вертов се у епохи револуционарне авангарде издвајао особитим редикализмом. Пре 90 година његов филм је доживео дебакл, за савременике је био превише шокантан. У суштини, сваки Вертовљев филм у то доба („Кино-окоˮ, „Шестина светаˮ и други) био је покушај да се традиционална кинематографија уништи и створи нова „оптикаˮ. Документарни филм „Човек са филмском камеромˮ био је врхунац ових експеримената.
Неми низови фрагмената градског живота обичног човека у СССР-у, од којих неки трају само један секунд, показали су сав спектар уметничких трагања Вертова у филмском језику: од убрзаног снимка до кадрова у огледалу. Временом је ово остварење постало својеврстан манифест и практичан приручник за филмаџије широм света. Заправо, Вертов је то и желео, написавши: „Овај експериментални рад има за циљ стварање истинског међународног апсолутног језика филма на основу његовог потпуног одвајања од језика позоришта и књижевности.ˮ
„Земљаˮ је први совјетски филм о колективизацији. Сиже се ослања на класни сукоб кулака (богатих сељака) и сиротиње, али у његовој основи лежи грандиозни процес преуређења света: прелазак од пољопривредне заједнице до индустријализације. „Никада више неће бити као што је некад билоˮ - гласи напомена у сценарију Довженка, која у пуној мери описује лајт-мотив филма.
У обичном совјетском селу први пут се појављује трактор који ће узорати симболичну границу између приватне и колективне својине, а у селу у којем се деценијама пре тога ништа није мењало десиће се низ драматичних догађаја.
За Довжека, као и за многе његове савременике, револуција је била догађај који улива наду, почетна тачка за промене на које се одавно чекало. Зато у филму налазимо бројна порицања симбола прошлости, између осталог, и традиционалне религије. Али чак и идеолошки занос није у своје време заштитио „Земљуˮ од критике. Тек после четрдесет година масовно је приказана комплетна оригинална верзија филма и то због натурализма који је био неприхватљив за совјетску цензуру. На пример, у једној епизоди филма сељаци резервоар трактора пуне сопственом мокраћом, „уздижућиˮ га овим „паганским ритуаломˮ до статуса домаће животиње, или у другој епизоди обнажена невеста оплакује убијеног младожењу. Међутим, на Западу је овај филм препознат као један од најпоетичнијих у светској кинематографији. 2015. године Унеско је „Земљуˮ уврстио међу ремек-дела филмског стваралаштва.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
