Како је први совјетски филм који је Запад упознао са Гулагом био заборављен у отаџбини

Alexander Mitta/Mosfilm, 1990
Пре тридесет година у међународну биоскопску дистрибуцију ушао је један од последњих совјетских филмова „Изгубљен у Сибиру“ Александра Мите. Западни гледалац који је о Гулагу знао само по чувењу, први пут је имао прилику да види како је заправо функционисао познати репресивни систем Совјетског Савеза.

Сценарио

Филмска прича прати британског археолога Ендрјуа Милера (Ентони Ендрјус) који при крају Другог светског рата врши ископавања на простору северног Ирана. Совјетске специјалне службе хапсе и одводе у Москву грешком оптуженог Милера да је амерички шпијун. Британац потом брзо бива послат у далеки сибирски логор.

У неподношљивим условима у баракама окорели криминалци смештени су заједно са политичким затвореницима, „непријатељима народа“, међу којима су многи овде завршили само зато што су били оклеветани, превише говорили, или рецимо одважили се да се заљубе у неку Немицу.

Са константном претњом смрћу над главом, трпећи зверски однос стражара према њему, Милер покушава да сачува последње атоме људскости и не постане монструм попут лопова или убица (и истих тих чувара) са којима се суочио иза бодљикаве жице.

Лично искуство (Породична прича)

Редитељ Александар Мита у историји кинематографије ушао је као аутор ремек дела попут Мој друг Кољка, Повест о томе како је цар Петар женио Арапина и Посада. Изгубљен у Сибиру заснован на сећањима логораша, био је уједно и део његове породичне приче.

Моја породица имала је непосредно искуство у односу на ову тематику, говорио је редитељ. Мајка је десет година била заточена у логору у Магадану и Колими, док је мушки део породице стрељан. Додуше оца нису хапсили. Мада је годинама био кандидат, будући да је стажирао у Америци, проучавајући металне превлаке и могао је да буде стрпан у логор за шпијунажу што је тада било уобичајено.

У лику девојчице Лилке која живи у близини логора и сама брине о тешко болесном оцу Мита је приказао своју супругу. Лилија Мајорова као десетогодишња двојчица била је главни хранилац породице. Од продаје пите на пијаци издржавала је своје родитеље који нису били способни за рад.

Заборављен у Русији

Тема Гулага и репресија почела је опрезно да улази у совјетску кинематографију на заласку Совјетског Савеза. Тако су у популарном у целој земљи „Дугом путу у динама“ 1980. године гледаоци могли да виде сибирска села у којима секу шуме протерани Летонци, како криви за сарадњу са Немцима за време Другог светског рата, тако и они невино осуђени.
Међутим, управо „Изгубљен у Сибиру“ постао је први (и како се испоставило истовремено и последњи) совјетски филм који је приказао страхоте Гулага крајње отворено. 1991. године дошло је до распада Совјетског Савеза и људима није било до биоскопа, тако да филм у Русији нико није ни видео.

Филм Александра Мите, међутим, на Западу је наишао на интересовање. У Великој Британији награђен је као најбољи филм снимљен на страном језику, а у Сједињеним Државама био номинован за награду Златни глобус (освојила га је немачко-пољско-француска копродукција „Европа, Европа“).
„Заборављен у Сибиру“ можда не одговара комерцијалним критеријумима неких америчких филмских дистрибутера, писао је Los Angeles Times 1991. године. „Али оно што је несумњиво осим снажне приче са уверљивим западним глумцем у главној улози, јесте његова храброст, благовременост, и правичност. То је прича о изгубљеној слободи и очајничкој празнини живота без слободе“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“