Како су легендарни руски филмови „Братˮ и „Брат 2ˮ постали портрет једне генерације

Aleksei Balabanov/CTB Film Company, 1997
„Лако је снимити филм; снимити добар филм значи водити рат. А снимити веома добар филм изискује чудоˮ, рекао је једном добитник Оскара редитељ Алехандро Гонзалес Ињариту. Водећи се његовом логиком, можемо рећи да се Алексеј Балабанов (1959-2013) добро сналазио у рату, а читаву филмску каријеру провео стварајући чуда. Његови филмови „Братˮ и „Брат 2ˮ спадају међу најзначајнија остварења снимљена у постсовјетској Русији.

Оба филма („Братˮ из 1997. и наставак „Брат 2ˮ из 2000) у Русији су стекла култни статус. Оно што, међутим, Балабановљењу дуологију чини посебном је то што она такође отвара мост ка разумевању руске културе и постсовјетске генерације 90-их.

Мада је дипломирао на факултету за стране језике, Балабанов је био рођени редитељ. Филм није био само његово занимање. То је за њега био начин да искуси и доживи живот на суштинском нивоу. Балабанов је имао савршен осећај за дијалог, ритам, упечатљиве детаље и интеракцију међу ликовима. Почетком 80-их служио је у транспортној авијацији совјетске војске и летео за Авганистан одакле је доносио тела погинулих војника.

У филму „Братˮ млади и неискусни Данила Багров (кога тумачи звезда филма „Кавкаски заробљеникˮ Сергеј Бодров Млађи) после војске се враћа у градић у унутрашњости. Мајка га моли да посети старијег брата (Виктор Сухоруков), за кога мисли да је велики бос у Санкт Петербургу. Заправо Виктор (са надимком Татарин) је плаћени убица и налази се у великој невољи. Како би заштитио братовљеве интересе упркос моралним нормама Данила узима пиштољ, а затим и братовљев посао.

Млађи брат је двоструко опасан. Он је tabula rasa, добар момак који постаје лош. Он не мора да испуни никаква очекивања, никакве циљеве, нема амбиција ни страхова, ништа што би одредило његов друштвени статус. Води га само осећај потпуне слободе и дах тихог, али смртоносног поверења. Младић унутар изврнутог референтног система пролази кроз темељну трансформацију и почиње да открива своју праву природу.

Балабановљев „Братˮ је дирнуо у нерв широку публику (од тинејџера до домаћица и пензионера) не зато што се ради о акционом трилеру, него зато што се ради о причи која је дубоко емотивно проживљена. Многи су у амбивалентном главном јунаку филма препознали себе или своје пријатеље, рођаке или комшије. 

Данила са собом увек носи дискмен на којем слуша популарну руску рок музику. У првом делу то је само бенд Nautilius Pompilius, док у другом делу његов музички укус постаје разноврснији. Пажљиво одабране нумере доста су допринеле популарности оба филма.

Када је 2000. године приказан „Брат 2ˮ, поново је погодио тачно где треба и чак засенио успех првог филма.

У наставку Данила Багров се враћа носећи исте тешке чизме, плетени џемпер беж боје и дечачки осмех на лицу. Данила, чији је глас потамнео од дубоке туге, стиже у Москву где је увучен у рат између банди. Ствари добијају изненађујући обрт када Данила и његов брат Виктор одлазе у Америку да освете смрт пријатеља и помогну његовом брату близанцу, хокејашу кога је опљачкао„амерички олошˮ.

У Чикагу Данила улази у окршај са Афроамериканцима, спасава руску проститку и половину градских гангстера шаље на онај свет.

У наивној потрази за друштвеном истином, стиче убедљиву победу над локалном мафијом и узима милион долара од кукавичког пријатеља.  Данилино донкихотовско понашање подстакнуто је његовим урођеним унутрашњим поривом да правда мора бити задовољена.

У првом филму главни јунак је отпадник, нека врста антихероја, плаћени убица који поставља детињаста питања као што је „За шта ми живимо?ˮ

У наставку филма Данила већ нуди ковчег пун одговора, које дели својим непријатељима: „Снага лежи у истиниˮ, каже он. „На пример, преварио си неког, стекао новац, али да ли си постао јачи? Ниси, јер у томе нема истине.ˮ

Са обртима бројним као изувијане чикакшке улице други део подсећа на руску лутку „бабушкуˮ са бројним слојевима садржаја. Филм има све што треба: темпо, сврху, причу и много незаборавних фраза (међу којима и неке прилично расистичке).

Али проста истина и даље важи. Филм „Братˮ и његов наставак сматрају се за најбоље руске гангстерске трилере до данас. Скандалозни, шокантни, политички некоректни, ови филмови постигли су неупоредиви успех и то пре свега захваљујући својој аутентичности.

Било да вам се свиђа или не, Балабановљево најпризнатије дело је суштински фотографски приказ прве постсовјетске деценије. То је подсећање на времена која би многи радо желели да забораве. Редитељ из уралског града Свердловска (данас Јекатеринбург) био је велики познавалац људских односа. Није марио да конвенције филмског жанра које важе у мејнстрим кинематографији. За њега је филмски језик дефинисао тип друштвеног понашања.

Шта чини добар филм? Можда мешавина адреналина и мотивисаности. У оба ова фактора лежи зрно истине која се тешко губи у преводу. А ако је филм заиста изузетан, онда и ако искључите звук можете схватити о чему се ради. То без сумње важи за „Братаˮ.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“