По чему је руски језик сличан старословенском?

Антон Романов
У Русији на интернету се често воде врло крупне дебате на тему руског језика, и готово увек долази до неспоразума када се помиње старословенски језик. Многи погрешно мисле да је то директан предак руског језика.

Судећи по томе колико су на руском интернету честе дискусије везане за руски језик, рекло би се да ова тема живо интересује оне којима је тај језик матерњи. Понекад се воде праве дебате о историји руског језика. И готово увек се дешава да многи учесници немају филолошко образовање или се не сећају шта су учили на часовима руског језика и књижевности, тако да често долази до неспоразума у коришћењу основних појмова. Већина је нешто начула о старословенском језику, а пошто је он „стари“, па још и „словенски“ (као и руски), људи без икаквих задњих мисли полазе од тога да је тај језик, по свему судећи, непосредни предак „великог и моћног“ руског језика. Поред тога, има и оних који сматрају да су на старословенском написане црквене књиге по којима се данас врше богослужења. Зато ћемо овде мало детаљније објаснити везу руског језика са старословенским, а такође разлике између ова два језика.

Мит бр. 1: Стари Словени су говорили старословенски

Сматра се да су преци Словена дошли на територију данашње Европе у 2. веку пре нове ере, вероватно из Азије. То потврђује компаративна анализа савремених словенских језика са праиндоевропским језиком. А праиндоевропски је језик који су лингвисти реконструисали поређењем језика индоевропске језичке породице: словенских, романских, германских, иранских, грчког и других.

У доба пре појаве писмености словенска племена су користила прасловенски језик. Он је био заједнички језик свих Словена. На њему нису сачувани (или нису откривени) писани споменици, па се сматра да он није имао писменост. Тешко је поуздано рећи како је конкретно изгледао тај језик (како је звучао, да ли је имао дијалекатске облике, какав му је био вокабулар, итд), јер све што се данас о њему зна лингвисти су сазнали путем његове реконструкције на основу поређења података из словенских језика који данас постоје и из других индоевропских језика, као и на основу сведочанстава аутора из раног средњег века који су на латинском, грчком и готском језику описали живот и језик Словена.

У 6. и 7. веку нове ере словенска племена, а самим тим и њихов језик, била су подељена на три мање-више јасно уочљиве дијалекатске групе (источну, западну и јужну), у оквиру којих је током дугог периода протицало формирање савремених словенских језика.

Према томе, стари Словени пре појаве писмености нису говорили старословенски, него дијалекте прасловенског језика.

Како се онда појавио старословенски?

Стари Словени су били пагани, али су под утицајем историјских и политичких околности почев од 7. века (пре свега јужни и западни Словени, услед географске близине и снажног утицаја суседне Византије и германских краљевина) постепено примали хришћанство. Тај процес је фактички потрајао неколико столећа.

У вези са тим су осетили потребу за сопственом писменошћу, пре свега ради ширења богослужбених текстова, а такође за писање државних докумената (примањем јединствене вере која је уједињавала подељена паганска племена завршен је процес формирања државних ентитета појединих словенских народа, а Русија је очигледан пример тог процеса).

Према томе, за решавање тог задатка била су неопходна два услова:

  • да се створи систем графичких симбола за писање словенских гласова;
  • да се створи јединствени писани језик који би разумели Словени у различитим крајевима Европе; у том тренутку су сви Словени још увек могли разумети све словенске дијалекте, без обзира на разлике које су међу њима постојале. Тај језик је био старословенски. То је први књижевни језик Словена.

Стварање словенске азбуке

Овог задатка су се прихватила браћа Ћирило и Методије. Они су били родом из Солуна, близу границе Византијске империје и словенских земаља. И у самом граду Солуну и у његовој околини било је доста Словена, тако да су браћа, према историјским документима, добро познавала тај језик.

Свети Ћирило и Методије

Браћа су имала угледно порекло. Стекли су изузетно образовање. Учитељи млађег Ћирила (Константина) били су, између осталих, будући патријарх Фотије I и Лав Математичар. Млађи брат ће касније и сам предавати филозофију на училишту у Константинопољу и добиће надимак Филозоф.

Старији брат Методије је служио као војсковођа у једној области где су живели Словени и добро је упознао њихов начин живота, а касније је постао настојатељ манастира Полихрон, где је касније дошао и Константин са својим ученицима.

У манастиру је формиран круг учених људи на челу са солунском браћом. Они су направили словенску азбуку, а затим преводили на словенски језик богослужбене књиге са грчког.

Постоји мишљење да је Ћирило на стварање словенског писма и писмености био подстакнут за време путовања у Бугарску током 850-их, када је као мисионар покрстио становништво на подручју реке Брегалнице. Тамо је сагледао да и поред примања хришћанства ти људи неће моћи да живе по закону Божијем јер немају могућност да користе црквене књиге.

Глагољица – прва азбука

Прва словенска азбука била је глагољица (од „глаголати“ – говорити). Ћирило је створио ново писмо полазећи од схватања да слова латинског и грчког писма нису погодна за прецизно записивање гласова словенског говора. Постоје различите верзије порекла глагољице. Једни научници сматрају да је она заснована на прерађеном грчком писму, други да облик слова потиче од грузијског црквеног писма хицури, које је хипотетички могло бити познато Ћирилу, трећи да је за основу узето некакво рунско писмо које су Словени, наводно, користили у праисторијском периоду, а четврти да је Ћирило уобличио слова ослањајући се на три основна хришћанска симбола: крст, троугао и круг.

Поређење глагољице и хицурија.

Глагољица се није равномерно ширила ни географски, ни хронолошки. Најмасовније се користила и најдуже је била у употреби на територији данашње Хрватске, у областима Истра, Далмација, Кварнер и Међимурје. Најпознатији споменик на глагољици је Башчанска плоча из 12. века, откривена у градићу Башка на острву Крк.

Башчанска плоча

Занимљиво је да је на појединим јадранским острвима глагољица коришћена до почетка 20. века! У граду Сењу је глагољица коришћена до почетка Другог светског рата. Прича се да понегде на јадранском приморју још увек постоје старији људи који знају глагољицу.

Хрватска се поноси овом историјском чињеницом, па је старо словенско писмо уздигла у ранг националне баштине. У Истри је 1976. године направљена „Алеја глагољице“. То је пут дугачак шест километара, дуж кога су са обе стране постављене скулптуре посвећене кључним моментима у развоју глагољице.

У Русији, међутим, глагољица никада није била у широј употреби (научници су пронашли само спорадичне натписе). Али зато на руском интернету постоје конвертери ћирилице у глагољицу. На пример, фраза „Глагољица је прва словенска азбука“ на руском изгледа овако:

Ⰳⰾⰰⰳⱁⰾⰻⱌⰰ - ⱂⰵⱃⰲⰰⱔ ⰰⰸⰱⱆⰽⰰ ⱄⰾⰰⰲⱔⱀ

Ћирилица – друга словенска азбука

Очигледно је да је ћирилица добила назив по Ћирилу, али он није творац азбуке коју ми данас користимо.

Већина научника сматра да је ћирилица настала после Ћирилове смрти, и да су је створили Ћирилови ученици, конкретно Климент Охридски.

Данас се још увек не може са сигурношћу рећи из ког разлога је ћирилица потиснула глагољицу. Једни сматрају да је до тога дошло јер су слова глагољице била сувише компликована за писање, а други инсистирају на томе да је ћирилица изабрана из политичких разлога. Наиме, крајем 9. века су највећи центри словенске писмености пресељени у Бугарску, где су нашли уточиште сви ученици Ћирила и Методија које је немачко свештенство протерало из Моравске. А бугарски цар Симеон, за чије владавине је настала ћирилица, придржавао се мишљења да словенско писмо треба да буде веома слично грчком.

„Бугарски цар Симеон: оснивач словенске писмености“ А. Муха, 1923.

Мит бр. 2: Старословенски је предак руског језика

Старословенско писмо су створили житељи Солуна Ћирило и Методије, и створили су га на основу јужнословенских дијалеката, што је било потпуно логично. На тај језик су превели и богослужбене књиге. У том тренутку је руски језик већ постојао. Наравно, не у садашњој варијанти, него као језик заједнице староруских племена (источног огранка словенства, тј. језик предака данашњих Руса, Украјинаца и Белоруса). Тадашњи руски језик се састојао од староруских дијалеката и није био књижевни језик, него живи разговорни језик, који је, за разлику од старословенског, служио као средство свакодневне комуникације.

Касније, када су почела богослужења у црквама и појавиле се књиге на старословенском, житељи Старе Русије су користили ћирилицу као писмо за свој разговорни језик, и тако почиње историја староруског језика (као пример може послужити колекција новгородских записа на брзовој кори коју је деценијама проучавао академик Андреј Зализњак). Тако се испоставља да је образовани човек који је живео у старом Новгороду, Пскову, Кијеву или Полоцку могао користити ћирилицу као писмо за два блиска и сродна језика – старословенски (који је заправо јужнословенски) и свој матерњи руски језик (који је источнословенски).

Мит бр. 3: Данас се богослужења врше на старословенском

Наравно, у почетку је тако и било. Као што се може закључити из свега реченог, старословенски језик је и створен да би Словени могли слушати литургију на језику који разумеју. Међутим, временом се језик богослужбених књига мењао, попримајући постепено фонетско-ортографске и морфолошке црте локалних живих дијалеката под утицајем људског фактора, тј. под утицајем преводилаца и преписивача. Тако су се појавиле такозване редакције (локалне варијанте) првог словенског књижевног језика, тј. настао је црквенословенски језик. Слависти сматрају да је класични старословенски језик престао да постоји крајем 10. и почетком 11. века, и да се од 11. века богослужења у православним црквама врше на локалним верзијама црквенословенског језика.

У данашње време је најраспрострањенија синодска (новомосковска) редакција црквенословенског језика. Она је настала после црквене реформе патријарха Никона средином 17. века и до данас је то званичан језик богослужења у Руској православној цркви, а користе га и Бугарска и Српска православна црква.

Шта заједничко имају савремени руски и старословенски?

Старословенски језик и црквенословенски као његов „потомак“ преко хиљаду година служе као језици богослужбених књига, и у том смислу су несумњиво извршили снажан јужнословенски утицај на руски језик. Многе речи старословенског (тачније, јужнословенског) порекла постале су неодвојиви део савремене руске лексике, тако да у већини случајева просечан говорник руског језика неће никада посумњати у њихово исконско руско порекло. Да не залазимо много у лингвистичке дубине, рећи ћемо само да чак и тако једноставне речи као што су „сладкий“, „одежда“, „среда“, „праздник“, „страна“, „помощь“, „единый“ имају старословенско порекло. Поред тога, старословенски је продро чак и у руску творбу речи. На пример, све речи са префиксом пре- или глаголски придеви са суфиксами -ущ/-ющ и -ащ/-ящ садрже елемент старословенског језика.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“