Совјетски накит који је свака жена морала да има (ФОТО)

Јуриј Кујдин, Јуриј Сомов/Sputnik; Анатолиј Рухадзе/ТАСС
Масивно прстење са огромним драгуљима, златни ланчићи и минђуше са имитацијама дијаманата: тешко се може рећи да је совјетски накит био префињен, али сигурно да је имао свој специфичан шарм.

Масовна државна производња накита почела је у Совјетском Савезу после Другог светског рата, док су пре тога накит производили поједини мали произвођачи. Свака фабрика је имала сопствени каталог, али генерално сав накит је био израђен у истом стилу: тешко прстење са крупним камењем, ланчићи са драгуљима и наруквице са гравурама. Данас овај накит нећете наћи само у старинарницама, него ћете га лако видети и на савременим Рускињама које су га наследиле од својих мајки и бака.

У потрази за златом

Поседовање пара златних минђуша било је за сваку совјетску жену ствар принципа. Овај метал је био на највећој цени, за разлику од сребра. Злато није било само украс, него и инвестиција и резерва „за црне дане“. Једноставан, углачан накит је био најприступачнији, чак и за студенткиње: минђуше у облику полукруга, капи или лишћа коштале су 70-их  и 80-их година мање од 30 рубаља (док је просечна плата била 120-140 рубаља), танки ланчићи били су мање од 40 рубаља, а привесци 25 рубаља.

Ако сте желели да купите злато са драгим камењем, морали сте да будете штедљиви. Прстен са рубином је коштао преко 100 рубаља, а са дијамантом преко 500, док сте неке ствари могли да набавите само уз специјалне купоне са радног места.

Фолклорни мотиви

Јувелири су често користили филигранску технику, подражавајући у металу чипкасте  мустре из руског фолклора. Ова вештина се посебно развила у селу Казаково у Нижегородској области. Наруквице и прстење у овом стилу били су веома распрострањени широм Совјетског Савеза.

Накит са традиционалним фолклорним мотивима такође се производио у Дагестану, Великом Устјугу (Вологодска област), Јакутији, Азербејџану, Јерменији, Казахстану и Туркменистану.

Што више, то боље

Совјетски јувелири максимално су користили драго камење као што су јаспис, ахат и малахит. Неко камење је било огромних димензија, а истовремено врло приступачно, на пример, ћилибар који се производио у Калињинграду и балтичким републикама (огрлица од ћилибара могла се набавити за мање од 40 рубаља). По правилу, камење је било у сребрном оквиру.

Међутим, понос совјетских жена био је накит од злата са крупним црвеним камењем: рубином, аметистом и александритом. С обзиром да се у СССР-у ово камење није ископавало, све црвено камење је било вештачки узгајано. Ипак, квалитет производа је био на високом нивоу.

Мада је технологија узгоја вештачких драгуља позната још од 19. века, масовна производња је почела тек у совјетско доба.

Један од најпопуларнијих драгуља био је фијанит (коцкасти цирконијум), камен који имитира дијамант. Произведен је 1970. године у Физичком институту совјетске Академије наука (ФИАН) и добио је назив по овој институцији. Данас га користе јувелири широм света.

Међутим, топази, смарагди и дијаманти су били природни. Ископавали су се на Уралу и у Сибиру, јувелири су их високо ценили и били су неколико пута скупљи од вештачки произведеног камења. Највреднији драгуљи су коришћени за накит намењен само за излагање, на пример, у Дијамантском фонду.

А шта је са бижутеријом?

У златарама су се, наравно, налазила и одељења са бижутеријом, али она је била популарна само међу младим девојкама. 80-их година љубитељке моде су носиле огромне пластичне наушнице и огрлице које су комбиновале са сребром и златом.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“