Масовна државна производња накита почела је у Совјетском Савезу после Другог светског рата, док су пре тога накит производили поједини мали произвођачи. Свака фабрика је имала сопствени каталог, али генерално сав накит је био израђен у истом стилу: тешко прстење са крупним камењем, ланчићи са драгуљима и наруквице са гравурама. Данас овај накит нећете наћи само у старинарницама, него ћете га лако видети и на савременим Рускињама које су га наследиле од својих мајки и бака.
Поседовање пара златних минђуша било је за сваку совјетску жену ствар принципа. Овај метал је био на највећој цени, за разлику од сребра. Злато није било само украс, него и инвестиција и резерва „за црне дане“. Једноставан, углачан накит је био најприступачнији, чак и за студенткиње: минђуше у облику полукруга, капи или лишћа коштале су 70-их и 80-их година мање од 30 рубаља (док је просечна плата била 120-140 рубаља), танки ланчићи били су мање од 40 рубаља, а привесци 25 рубаља.
Ако сте желели да купите злато са драгим камењем, морали сте да будете штедљиви. Прстен са рубином је коштао преко 100 рубаља, а са дијамантом преко 500, док сте неке ствари могли да набавите само уз специјалне купоне са радног места.
Јувелири су често користили филигранску технику, подражавајући у металу чипкасте мустре из руског фолклора. Ова вештина се посебно развила у селу Казаково у Нижегородској области. Наруквице и прстење у овом стилу били су веома распрострањени широм Совјетског Савеза.
Накит са традиционалним фолклорним мотивима такође се производио у Дагестану, Великом Устјугу (Вологодска област), Јакутији, Азербејџану, Јерменији, Казахстану и Туркменистану.
Совјетски јувелири максимално су користили драго камење као што су јаспис, ахат и малахит. Неко камење је било огромних димензија, а истовремено врло приступачно, на пример, ћилибар који се производио у Калињинграду и балтичким републикама (огрлица од ћилибара могла се набавити за мање од 40 рубаља). По правилу, камење је било у сребрном оквиру.
Међутим, понос совјетских жена био је накит од злата са крупним црвеним камењем: рубином, аметистом и александритом. С обзиром да се у СССР-у ово камење није ископавало, све црвено камење је било вештачки узгајано. Ипак, квалитет производа је био на високом нивоу.
Мада је технологија узгоја вештачких драгуља позната још од 19. века, масовна производња је почела тек у совјетско доба.
Један од најпопуларнијих драгуља био је фијанит (коцкасти цирконијум), камен који имитира дијамант. Произведен је 1970. године у Физичком институту совјетске Академије наука (ФИАН) и добио је назив по овој институцији. Данас га користе јувелири широм света.
Међутим, топази, смарагди и дијаманти су били природни. Ископавали су се на Уралу и у Сибиру, јувелири су их високо ценили и били су неколико пута скупљи од вештачки произведеног камења. Највреднији драгуљи су коришћени за накит намењен само за излагање, на пример, у Дијамантском фонду.
У златарама су се, наравно, налазила и одељења са бижутеријом, али она је била популарна само међу младим девојкама. 80-их година љубитељке моде су носиле огромне пластичне наушнице и огрлице које су комбиновале са сребром и златом.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
