Психолог, пророк, верник: 5 разлога зашто је Достојевски ВЕЛИКИ ПИСАЦ!

Велики мислилац. Предани верник. Неустрашиви истраживач најмрачнијих слојева људске душе. Аутор најпознатије књижевне једначине на свету: „Злочина и казне“. 140 година након његове смрти Достојевски је и даље национални понос Русије чија дела одушевљавају  љубитеље књижевности из целог света.

„Достојевски је коњаник са тоболцем стрела. Крв капље тамо где његова стрела погоди. Достојевски живи у нама. Његова музика никада неће умрети“, записао је 1912. године Василиј Розанов, један од најутицајнијих руских филозофа 20. века. Наводимо пет особина Фјодора Достојевског које су га учиниле великим писцем и вечитом инспирацојом.

1. Психолог

Романе Достојевског (1821-1881) насељавају ликови препуни бола и очаја. Током читавог живота писца је заокупљала тема људског ума и душе. Свако од његових ремек-дела, укључујући „Браћу Карамазове“, „Злочин и казну“, „Идиота“, „Зле духе“ и „Коцкара“, суштински је увод у психологију.

Његови ликови су великом већином емотивно сломљени и измучени. Пате због осећања кривице (Родион Раскољников) и стрепње (Митја Карамазов), љубоморе (Парфјон Рогожин) и похлепе (Гања Иволгин), доброте и комплекса ниже вредности (кнез Мишкин), као и недостатка љубави (Соњечка Мармеладова). Ипак су спремни да прођу кроз душевни пакао у потрази за лепотом и космичком правдом.

Репродукциja слике М. Шчербатова из колекциje музеja Ф. Достојевског

„Шта је пакао? Тврдим да је то патња због немогућности да се воли“, записао је Достојевски у свом последњем роману „Браћа Карамазови“. Писац је користио слабости својих јунака да опише метафизичку природу света као што је Њутн користио математику да објасни кретање и гравитацију. 

„Ако желите да победите свет, победите себе“, каже Достојевски у „Злим дусима“. И он је управо то учинио.

2. Пророк

У свом есеју из 1906. године руски писац и мислилац Дмитриј Мерешковски слави Достојевског као „пророка руске револуције“. Проблем је у томе што романи Достојевског садрже бројне слојеве значења, па читаоци понекад морају да се дистанцирају од његових дела како би им се пророчанства открила.

„Злочин и казна“, илустрациjа

Људи са имагинацијом често могу да наслуте будућност, а ипак нико није пророк у својој земљи, како каже Библија. Мада Достојевски себе није сматрао за пророка, пошло му је за руком да овековечи кључне проблеме свог времена и означи правац развоја људи у наступајућим епохама. 

„Његова способност је запањујућа. Не посежући за космичким димензијама и људским масама 'Рата и мира', Достојевски узима само мајушни делић животног материјала (животе неколико људи у периоду од неколико дана) и ствара књигу великог значаја и снаге“, закључио је Александар Солжењицин 1947. године о „Злочину и казни“. Главни јунак ове књиге је нови тип личности, окупиран нихилистичким идејама. Родион Раскољников себи дозвољава да пролије крв „по савести“. Касније је група руских револуционара реаговала на Раскољниковљев мото, починивши терористичке нападе „по савести“.

Са далековидошћу достојном Зигмунда Фројда Достојевски је продирао у оно што чини моралне кодове, друштвене норме и културну традицију која тече кроз генерације. Његова поема „Велики инквизитор“ (део романа „Браћа Карамазови“) антиципира процес преузимања свих моралних права од стране државе, док се индивидуи одузимају слобода и правда. Овакав политички систем реализован је у 20. веку у различитим варијантама тоталитарних система.

У „Злим дусима“ (роману о ђаволском искушењу да се свет преиначи, о демонској обузетости силама зла и разарања) Достојевски прориче ширење нихилизма, хаоса и мржње. „Сваки члан друштва контролише и пријављује остале... Свако припада свакоме и све припада свима. Сви су робови и једнаки су у свом ропству“, записао је Достојевски.

„Зли дуси“, илустрациjа М. Дурнова

„Само нужно је нужно и зато је то мото целог света... Робови морају имати владаре. Потпуна послушност, потпуна безличност“, гласи цитат из „Злих духоваˮ.

„Ентузијазам данашње омладине је чист и светао као што је био у наше време. Само једна ствар се догодила: промена циљева, замена једне лепоте другом! Читав неспоразум је само у питању шта је лепше: Шекспир или пар чизама, Рафаел или петролеј?ˮ

3. Извор инспирације

Д. Х. Лоренс, Вирџинија Вулф и Вилијем Фокнер били су задивљени способношћу Достојевског да зачара, хипнотише и чита мисли. Према Џејмсу Џојсу, Достојевски је „створио савремену прозу и довео је до данашњег врхунца“. Франц Кафка, који је волео „Браћу Карамазове“, Достојевског је називао својим „крвним сродником“. Ернест Хемингвеј је издвајао аутора „Идиота“ као некога ко је на њега посебно утицао: „Код Достојевског има невероватних ствари и ствари у које се не може поверовати, али неке од њих су тако истините да вас мењају док их читате.“

Када је прочитао „Белешке из подземља“ и „Записе из мрвог дома“ Фридрих Ниче је Достојевског описао као „јединог психолога од кога сам имао шта да научим“. Признати руски мислилац и филозоф Лав Шестов дошао је до закључка да су Достојевски и Ниче духовни сродници и да се „без претеривања могу назвати браћом, па чак и близанцима“.

„Браћа Карамазови“, илустрација И. Глазунова

4. Егзистенцијалиста

1863. године Достојевски је написао вероватно први егзистенцијалистички роман на свету, „Записе из подземља“. Ова књига већ првим реченицама задаје необичан нервозан тон читавом делу. „Ја сам болестан човек... Зао човек. Несимпатичан човек. Мислим да ме боли јетра.“ Водећи руски филолог 20. века Михаил Бахтин назвао је тип дискурса који овде користи Достојевски „реч са петљомʺ.

То је буквално колач са хиљаду слојева: исповест бившег петербуршког службеника и филозофска прича о суштини људског живота, трагична прича о природи љуске пожуде и драма о нездравом односу између разума и инертности. „Човек из подземља“, лишен имена и презимена, дискутује са замишљеним и стварним опонентима и промишља о мотивима људске делатности, напретка и цивилизације. Параноичан, болестан, јадан, сиромашан, он је усамљеник који се највише плаши да буде разоткривен. Идеолошко језгро „Записа из подземља“ чини обрачун главног јунака са најпознатијим научним теоријама средине 19. века и са фундаменталном идејом Достојевског о неопходности хришћанске вере.

„Браћа Карамазови“, илустрација И. Глазунова

Кратки роман Достојевског стекао је признање широм света тек средином 20. века. Испоставило се да је то била увертира у егзистенцијализам, док је његов „човек из подземља“ постао претеча јунацима Сартра, Камија и других европских књижевника и филмских стваралаца. 

5. Верник

Достојевски је био човек крајности чије су идеје биле испред свог времена. Био је дубоко религиозна особа, православни хришћанин, који је у својим делима спомињао Бога често као што други спомињу своје име. Писац је Исуса описао као „идеал човека у месу“, али је његов однос према религији и вери претрпео значајне промене.

Неки историчари тврде да је Достојевски у младости више био заинтересован за социјалистичке идеје, него за религију, док други наводе да је од детињства био искрени верник. Једно је сигурно: на Достојевског је дубоко утицало искуство из затвора.

1849. године писац је ухапшен због учешћа у кружоку Петрушевског, групи радикалних петербуршких интелектуалаца који су критиковали друштвено-политички систем Руске Империје и дискутовали о начинима да се он промени. 1850. године 28-годишњи Достојевски (који је до тада већ објавио два романа: „Бедни људи“ и „Двојник“) осуђен је на смрт заједно са још 20 чланова покрета. Чудним обртом судбине пресуда му је преиначена у последњем тренутку. Био је то велики шок за писца и нешто што ће Достојевски заувек памтити. 

„Браћа Карамазови“, илустрација Б. Григорјева

Писац је провео четири године у радном логору у сибирском затвору, после чега је послат у 7. батаљон Сибирског војног корпуса. Ово драматично искуство помогло му је да схвати истинску вредност људског живота. Постало му је јасно да сваки човек у сваком тренутку заправо дрхти на ивици вечности.

„Бесмртност душе и Бога је једна иста идеја“, написао је у једном писму 1878. „Бог ми је потребан већ зато што је он једино биће које се може волети заувек“, закључује Достојевски у „Злим дусима“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“