5 совјетских шпијунских серија које вреди погледати

Татjaна Лиознова/Киностудиja М. Горки 1973
Деценијама пре него што су свет освојиле „Домовина“ и „Шпијун“ Совјетски Савез је већ произвео неколико телевизијских шпијунских серија које су помериле границе филмског стваралаштва. Убрзо је постало јасно да, мада је у добре телевизијске серије потребно уложити много времена и труда, њихов квалитет и уметничка вредност никада не могу бити доведени у питање.

Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Седамнаест тренутака пролећа“ (1973)

С једне стране, овај узбудљиви трилер говори о ненадмашним совјетским обавештајним операцијама током последњих месеци Другог светског рата. Али, с друге стране, шпијунска сага функционише као акциона историјска драма о непријатељима и угњетачима, компромисима и пожртвованости, љубави и оданости.

Радња се одвија 1945. године, а у центру пажње је совјетски тајни агент Максим Исајев, који се под именом Макс Ото фон Штирлиц инфилтрирао у највише кругове нацистичке безбедносне и обавештајне службе, пред носом најближих Хитлерових сарадника, укључујући шефа Гестапоа Хајнриха Милера, начелника спољне обавештајне службе Валтера Шеленберга и Хитлерову десну руку Мартина Бормана. Као тајно оружје СССР-а, Штирлиц хода по танкој жици над понором с потпуном хладнокрвношћу, ризикујући да у сваком тренутку буде разоткривен.

Ово је моћна психолошка енигма, која се једноставно може преточити у телевизијску мелодраму, али од ње је редитељка Татјана Лиознова учинила нешто много више, дајући причи достојанственост која не оставља простор за претенциозност и моралну разметљивост. Оно што видимо на екрану није симпатична борба добра против зла са његовим призвуцима пакла, него свакодневни изглед фашизма, нешто што је филозоф Хана Арент назвала „баналност зла“.

Парадоксално, 14-сатно редитељско ремек-дело  Лиозонове гледаоцу даје више увида у нацистички период историје од било ког документарца. Серија „Седамнаест тренутака пролећа“ снимана је три године са око 300 глумаца. Редитељка је своје остварење од 12 епизода, засновано на истоименом криминалистичком роману Јулијана Семјонова, испунила великим бројем документарних снимака са циљем да се задржи утисак аутентичности.

У потрази за историјском истином Лиознова је своје главно дело режирала користећи принцип приближавања и одмицања од објеката, уздижући се изнад историјских догађаја и истовремено их посматрајући изнутра. Она тако показује невероватну способност да пренесе суштину људске егзистенције и историје што јој омогућава да створи свет у којем фиктивни ликови живе неодвојиву стварност са реалним историјским личностима.

Серија „Седамнаест тренутака пролећа“ емитована је 1973. и одмах је постигла велики успех. Људи су журили кућама после посла како не би пропустили следећу епизоду. Осамдесет милиона људи је сваке вечери гледало ову шпијунску сагу, док је Штирлиц (кога игра Вјачеслав Тихонов) постао предмет култа и тема разговора широм Совјетског Савеза. 

„Штит и мач“ (1968)

Шездесете године су биле врхунац психолошких шпијунских трилера. Филм у четири дела „Штит и мач“ у историји је остао запамћен као један од најбољих телевизијских пројеката у Совјетском Савезу. У њему нема масовних ратних сцена ни специјалних ефеката. То је нешто сасвим другачије. Серија шаље помало носталгичну, али снажну поруку о дужности и говори о свима онима који су спремни да жртвују свој живот ради мира и безбедности.

Радња ове шпијунске драме одвија се 1940. у нацистичкој Немачкој и прати судбину Александра Белова (игра га Станислав Љубшин), совјетског шпијуна који се крије под именом Јохан Вајс. Његово беспрекорно владање немачким језиком и емотивна зрелост омогућавају му да се инфилтрира у јединице СС-а и докопа тајних података о нацистичким ратним плановима. Серија обилује изванредним дијалозима, док је заплет такав да вас непрекидно држи као на иглама. 

Серија у четири дела, коју је режирао Владимир Басов (и сам учесник Другог светског рата, рањен у борби) углавном је снимана у Калињинграду, Берлину и Кракову.

Лик главног јунака заснован је на истинитој причи о легендарном совјетском агенту Александру Свјатогорову. Препуна напетости и реализма, серија је у Совјетском Савезу постигла изузетан успех када је емитована у августу 1968.

Међу љубитељима ове мини-серије је и председник Русије Владимир Путин. Неуморни руски лидер је више пута рекао да је управо после гледања „Штита и мача“ одлучио да се прикључи КГБ-у и постале обавештајац.

Варијанта „Омега“ (1975)

Радња ове петоделне серије смештена је у 1942. годину. У центру пажње је сукоб између совјетског агента Сергеја Скорина и немачког мајора Абвера (војне обавештајне и контраобавештајне службе нацистичке Немачке за време Другог светског рата) Георга фон Шлосера. Место радње је Талин, тада део Естонске ССР (серија је заснована на богатом документарном материјалу о раду совјетске обавештајне службе у Талину).

Фон Шлосер покушава да сломи совјетског шпијуна и придобије га на своју страну, али Скорин (у изванредној интерпретацији Олега Даља) мора да брине о сопственом задатку. Психолошки дуел између њих двојице је главна тема ове популарне серије.

„Варијанта Омега“ је редак пример совјетске шпијунске драме у којој су непријатељи приказани као сложене личности и достојни противници, а не као идиоти о којима се збијају шале.

„Мајор Вихор“ (1967)

Заснована на роману Јулијана Семјонова (који је написао и сценарио за „Седамнаест тренутака пролећа“), ова троделна серија препуна је непредвидивих преокрета, препредених ликова и интрига.

1963. године ГРУ (совјетска војна обавештајна служба) скинула је ознаку тајности са података о обавештајној групи „Голос“ која је за време Другог светског рата била активна у Пољској. Писац и новинар Јулијан Семјонов у томе је запазио добру шпијунску причу. Када је добио приступ архивама ГРУ, писац је закључио да она нуди довољно материјала за читав роман. 

1944. године у нацистичкој Немачкој је донета одлука о судбини највећих центара словенске културе. Краков је на врху листе и треба да буде уништен. Док време истиче и животи милиона људи су у опасности, јунацима приче не преостаје ништа друго него да дејствују без страха и емоција. Три совјетска официра (чији су ликови засновани на реалним личностима) морају да учине све у својој моћи како би осујетили злокобан нацистички план.

„Мајор Вихор“ је језовит шпијунски спектакл који одликују магнетска привлачност и заводљива снага најбољих остварења овог жанра.

„Ађутант његове екселенције“ (1969)

Радња филма се одвија 1919. године у јеку Грађанског рата у Русији. У центру заплета је капетан Павел Кољцов који ради за совјетску тајну полицију. Користећи повољну прилику која му се указује, Кољцов, који има задатак да шпијунира Добровољачку војску Белог покрета, постаје ађутант главног команданта генерала Владимира Коваљевског (игра га Владислав Стржељчик). Кољцов (кога тумачи Јуриј Соломин) изводи неколико успешних операција и не наседа на провере контраобавештајне службе.

Заснован на стварним догађајима, овај филм не само што представља омаж серији бриљантних совјетских обавештајних операција, него такође нуди увид у комплексан унутрашњи свет оних који су преживели тешка, трагична времена.

Серија у пет долова, коју је режирао Јевгениј Ташков, право је ремек-дело и вреди јој посветити шест сати вашег времена.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“