„Сунце руске књижевности“ је и у томе био новатор. Он се први међу чувеним руским писцима, како бисмо сада рекли, заинтересовао српском тематиком. Током прогонства и путовања по Новорусији и Бесарабији Пушкин је имао прилике да се непосредно упозна са српским јунацима који су се борили против Турака, а затим емигрирали на југ Русије. Екзотични и противречни мушки и женски ликови из прича његових саговорника са Балкана, њихов јужњачки импулсивни карактер који долази до изражаја у страшним епохалним догађајима фасцинирали су младог песника. 1820. године написао је стихове „Карађорђевој кћери” („Дочери Карагеоргия”). Концентрација романтизма у овој песми је просто превелика: „ужасни, чудесни, страшни и велики, ратник слободе, покривен светом крвљу, злочинац и јунак“ Карађорђе сушта је супротност прекрасној кћери која је од играчака имала нож, и то „наоштрен братоубиством“, али је после смрти бурно доба свога оца искупила „својим смиреним животом пред небесима“.
Пушкин се ликом вожда српског устанка поново бави 1830-их година у циклусу „Песме западних Словена“ (1833-1835). У „Песми о Георгију Црном“ („Песнь о Георгии Черном”) у стилу народних епских песама, са словенском антитезом на почетку, Пушкин описује покушај Карађорђевог оца да пријави неразумног сина Турцима – причу коју је песник чуо од самих Срба у Кишињову.
Отац који због неких разлога има јужноруско име Петро, стрепећи од турске освете и тога да ће Србија бити погубљена, одлучује да изда сина и његове „устанике“ Турцима. Карађорђе у Пушкиновим стиховима најпре покушава да измоли од оца опроштај, трчи испред њега и клања му се до ногу. „Поврати се рад’ Господа Бога, не уведи ме ти у искушење” – преклиње син оца. На крају, када види да ништа не помаже, хладнокрвно вади кубуру и убија га. Карађорђа проклиње мајка и отад га зову Црни Ђорђе.
Историчари се и данас не слажу око детаља овог догађаја. Догодило се то заправо пре Првог српског устанка и убиство је било још драматичније. Ђорђе је 1785. отео своју вереницу Јелену Јовановић да не би дозволио турском аги да оствари право прве брачне ноћи и са још неколико породица побегао у Аустрију. Бежао је и његов отац, али је затим или одлучио да се врати и да наговори друге да пођу с њим, или је претио да ће рећи Турцима где се крију. У сваком случају, није успео да се договори са сином и Ђорђе га је убио. 1796. године, по повратку у Србију, Ђорђе се покајао за оцеубиство и затражио опроштај од народа и свештеника, што га није спречило да убије и брата Маринка 1806. године. Али о томе Пушкин није писао.
Трећи пут велики руски песник спомиње српског вожда у краткој песми „Менко Вујић ситну књигу пише” („Менко Вуич грамоту пишет”), у којој саборац упозорава Карађорђа да му Милош Обреновић ради о глави. „Расрди се Петровићу Ђорђе, расрди се и очима севну, веђе му се црне намрштише…”
Самом Милошу Пушкин је посветио посебну, истоимену песму „Војевода Милош“ („Воевода Милош“), у којој је овај „стари Србин“ приказан као јунак који скупља дружину против Турака, а сама песма почиње стихом који не оставља равнодушним српско срце: „Над Србијом смилуј се ти, Боже, растржу нас вуци јаничари.“
У „Песмама западних Словена“ појављују се и други српски ликови упоредо са хрватским и бошњачким. У „Бици код Зенице Велике“ говори се о неуспелом савезу српског хајдука Радивоја са „Далматима“, који су приказани врло живописно: са дугим увијеним брцима и криво наденутим капама. Срби и Далмати који су се сами понудили за савезнике прешли су реку и почели да пале турска села, али дошао је Беглербеј са својим Бошњацима из Бања Луке. А кад их је видео, засијале су криве сабље на сунцу, заржали коњи и „бежали су издајници Далмати“, док је храбра војска Радивоја потучена до ногу у крвавој бици.
Ако су се Пушкинови становници Далмације уплашили Бошњака, његови се Црногорци, „зло племе“ из песме „Бонапарта и Црногорци“, нису плашили ни самог Наполеона и помоћу трика са капама изрешетали и натерали у бекство предводницу армије француског императора и убили у њему сваку жељу да продре у Црну Гору.
И напокон, у преводу потресне и трагичне песме „Сестра и браћа“, коју је записао Вук Караџић, Пушкин говори о браћи Павлу и Радулу и њиховој сестри Јелици, на коју је Павлова жена била толико љубоморна да је убила рођено дете Јеличиним позлаћеним ножем. Павле се свети и убија вољену сестру, а затим заслужена казна стиже и његову жену.
Ако желите да сазнате више о томе шта се догодило са јунацима песме „Сестра и браћа“, обавезно прочитајте ову и друге „српске“ песме Пушкина. Обећавамо вам право задовољство, јер то нису најпознатија дела руског генија, па их ни многи Руси нису читали у школи.
Пушкин је заиста увео моду на романтичне ликове српских јунака у руској култури и та је мода дуго трајала. После Пушкина српску тему је преузео Михаил Љермонтов, али о томе ћемо вам испричати у следећем чланку нашег циклуса.
Текст је преузет с портала Балканист
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
