10 познатих Руса, сахрањених ван домовине

Ulf Andersen/Keystone/Hulton Archive/Getty Images; Legion media
У Русији људи гаје велико поштовање према старим гробљима и гробовима познатих људи. И када Руси путују у иностранство, врло је вероватно да ће пожелети да посете места где почивају њихови познати сународници.

Ана Павлова (1881-1931)

Светску славу овој прима балерини Мариинског театра донело је учешће у „Руским сезонама“ Сергеја Дјагиљева. Касније је Павлова окупила своју трупу и створила сопствени стил у балету. Када је почео Први светски рат, она прелази у Енглеску, али наставља интензивно да наступа. 20-их година је обишла пола света, посетивши са турнејама Азију, Латинску Америку, па чак и Аустралију и Нови Зеланд. Неке земље први пут су се упознале са балетском уметношћу управо у њеном извођењу. Велика руска балерина умрла је након што се прехладила у хладној сали за пробе. Урна са њеним пепелом налази се у колумбаријуму првог лондонског крематоријума Голдерс-Грин.

Иван Буњин (1870-1953)

Први руски добитник Нобелове награде за књижевност напустио је Русију 1920. године после револуције и Грађанског рата. Наследник књижевне традиције Толстоја и Достојевског, Буњин се настанио у Паризу и око себе окупио читав кружок писаца-емиграната. После Другог светског рата звали су га да се врати у отаџбину или да је посети, али он је одбио, говорећи да је сувише стар. Последњих година живота писац је патио од озбиљног обољења плућа. Сахрањен је на париском гробљу Сен Женевјев де Боа, где почивају многи руски емигранти.

Дмитриј Мерешковски (1865-1941) и Зинаида Гипијус (1869-1945)

Ови супружници, истакнути представници Сребрног века руске књижевности, као и Буњин, нису прихватили револуцију и 1920. су се настанили у Паризу. Сматрали су да је главни задатак Запада ослобођење Русије од бољшевизма и били су чак спремни да подрже Мусолинија и Хитлера са тим циљем. Због њихових радикалних ставова истерани су из париског стана, а многи руски емигранти су им окренули леђа. Убрзо је 1941. године Мерешковски преминуо, а Гипијус је поживела још само четири године. Сахрањени су заједно на париском гробљу Сан Женевјев де Боа.

Вацлав Нижински (1889-1950)

Још једна звезда „Руских сезона„ Сергеја Дјагиљева, Нижински је такође био и љубавник познатог импресарија. Међутим, 1913. године на турнеји у иностранству тајно се оженио својом обожаватељком. Дјагиљев је избацио Нижинског из трупе, а генијални играч самостално није успевао да развије каријеру. Уочи Првог светског рата са женом и двоје деце дошао је у Петербург. Дјагиљев му је опростио и дао му неколико изузетних улога, а такође му пружио могућност да наступа у иностранству. Али Нижински није дуго уживао у успеху. Утврђено му је психичко обољење и дуго година се лечио на бечкој клиници. Преминуо је у Лондону, али три године касније његови остаци су пребачени у Париз на гробље Монмартр. 

Матилда Кшесинска (1872-1971)

Позната балерина и љубавница последњег руског цара била је принуђена да напусти своју богату вилу у центру Петербурга након што су је заузели бољшевици. У Француској Кшесинска је имала вилу, али се настанила у Паризу, где је отворила балетски студио. Доживела је скоро 100 година и сахрањена је такође на гробљу Сан Женевјев де Боа са мужем, великим кнезом из рода Романових Андрејем Владимировичем и њиховим сином.

Игор Стравински (1882-1971)

Један од најзначајнијих руских композитора XX века био је звезда „Руских сезона“ Дјагиљева. Његови балети „Жар-птица“, „Петрушка“ и „Посвећење пролећа“, написани у неоруском стилу, донели су му светску славу. Први светски рат затекао га је са породицом у Швајцарској и они су одлучили да се не враћају у Русију, где је убрзо почела револуција. Стравински је наставио да пише музику и то са великим успехом. Живео је у Швајцарској и Паризу, одлазио на турнеје у САД, где је решио да емигрира кад је почео Други светски рат. Композитор је умро у Њујорку, али је сахрањен на венецијанском гробљу Сан Микеле.

Владимир Набоков (1899-1977)

Отац будућег писца био је политичар и опонент бољшевика. Зато је читава породица морала да напусти Русију кад је почео Грађански рат. Набоков се школовао у Енглеској, касније је живео у Берлину и Паризу. Пишчева супруга Вера била је Јеврејка и зато је с почетком Другог светског рата породица побегла у САД. Набоков је предавао руску књижевност у Америци и написао неколико познатих романа на енглеском језику. 1960. се вратио у Европу и последње године живота провео у швајцарском Монтреу, уживајући у омиљеном хобију: сакупљању и проучавању лептирова. Сахрањен је на гробљу у градићу Кларен у близини Монтреа.

Андреј Тарковски (1932-1986)

После службеног путовања у Италију један од најпознатијих руских редитеља је одлучио да се не враћа у домовину и у СССР-у је постао persona non grata. У иностранству је успео да сними само два филма. 1985. године му је дијагностикован рак плућа и умро је 1986. у Паризу у стану свог пријатеља, где је привремено живео. Тарковски је такође сахрањен на гробљу Сан Женевјев де Боа. Надгробни споменик начинио му је познати уметник Ернст Неизвестни. 

Рудолф Нурејев (1938-1993)

Још један изузетан балетски играч сахрањен је на познатом париском гробљу. Био је један од првих уметника СССР-а који је одбио да се врати у домовину са турнеје. Нурејев је на Западу постао суперзвезда, наступао је у Данској, Енглеској, Аустрији, а затим је дуго година био на челу балетске трупе Париске опере. Био је јавно хомосексуалац и умро је од компликација због инфекције хивом. Источњачки ћилим на његовом гробу на париском гробљу Сан Женевјев де Боа указује на његове татарске корене и подсећа на детињство проведено у Уфи.

Јосиф Бродски (1940-1996)

Ово је још један добитник Нобелове награде за књижевност и песник који је до данас невероватно популаран у Русији. Бродски никако није могао да нађе заједнички језик са совјетском влашћу ни да привати друштвено уређење у СССР-у. Кажњен је протеривањем из Лењинграда „због беспосличења“, јер је званично био незапослени песник. Касније су га власти приморале да напусти земљу. Бродски се одселио у Америку и тамо предавао руску књижевност. Али његова велика љубав била је Венеција, где је одлазио сваке зиме и дуго се возио по каналима, који су га подсећали на родни Лењинград. Умро је у САД, али је сахрањен у Венецији на гробљу Сан Микеле.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“