Главни Срби руске књижевности: Фатално (не)срећни поручник Вулић

А.Кот / CP-Digital, 2006
Можете ли се лако сетити свих српских ликова у руској књижевности од Пушкина до данас? Српска филолошкиња Данка Радовановић и руски слависта Вјачеслав Чарски нису дозволили да им у делима руских класика промакне макар један Србин. У другом чланку циклуса портала Балканист аутори се сећају српског презимена које је чуо или изговарао свако ко је завршио совјетску или руску средњу школу.

Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Михаил Љермонтов, који је изгубио живот у двобоју у 27. години, успео је не само да преузме заставу руске књижевности из руку убијеног Пушкина, већ и српску тему, јер Србин је један од главних ликова његовог највећег дела, романа „Јунак нашег доба“ .

То је било веома иновативно дело за своје време: у њему постоји и сижејна инверзија, односно нарочито нелинеаран начин приповедања, и сочно укрштање романтизма са реализмом и необични јунаци који остају у сећању. Треба истаћи да и изузетно слабо мотивисана публика као што су руски средњошколци овај роман прихватају врло позитивно и често га читају до краја: срећом, дело није тако велико.

„Талентовани подлац“, цинични, сурови, али привлачни Печорин, живописни и темпераментни горштаци Азамат, Казбич и Бела, „поштени шверцери“ из Тамања, заљубљена у Печорина кнегиња Мери, позер Грушницки коме су пресудиле сопствене интриге, мудри ветеран Максим Максимич… Милионе Руса ова имена подсећају на младост, неке хладне новембарске вечери, када су после урађених домаћих задатака зарањали у фотељу са шољом чаја и упознавали се са драматичном причом улепшаном живописним декорацијама Северног Кавказа. А за многе је најупечатљивије и најјаче последње поглавље романа које носи назив „Фаталиста“.

Главни лик је Вулић – не само „пореклом Србин, што се може закључити по презимену“, већ и реалистично описани представник свог народа.

„Спољашност поручника Вулића потпуно се слагала с његовим карактером. Висок раст и црнпурасто лице, црна коса, црне очи, велики и правилан нос, који је одлика његове нације, тужан и хладан осмех, који је стално био на његовим уснама, све то као да је било усклађено зато да му да изглед нарочитог створења, неспособног да своје мисли и страсти поверава онима које је судба доделила да му буду другови.

Он је био храбар, говорио је мало, али одсечно; никоме није поверавао своје душевне и породичне тајне; вино скоро никако није пио; младим козакињама — чије дражи човек може тешко замислити док их не види — он се никад није удварао. Говорили су, ипак, да пуковниковица није била равнодушна према његовим изразитим очима; он се озбиљно љутио кад су на то правили алузију.
Била је само једна страст коју он није крио — страст коцкања. За зеленим столом он је заборављао све, и обично је губио; али стални неуспеси само су дражили његову тврдоглавост…“

Класични српски инат, занос који досеже до лудила, привидна смиреност и необјашњива храброст. Тако је Вулић представљен читаоцима: он мирно игра карте док меци горштака лете крај његове главе, па и у главној сцени овог поглавља. У жељи да докаже Печорину да човек умире када му судбина одреди, а не кад он пожели, Вулић скида са зида напуњени пиштољ и игра руски рулет, али оружје први пут није опалило. Другим покушајем Вулић успешно погађа официрску капу.

Међутим, Вулићева срећа, који је зарадио много новца на опклади, није убедила Печорина, који је и пре пуцњаве приметио отисак смрти на Србиновом лицу: „Приметио сам, и многи стари војници потврђују да особа која ће умрети кроз неколико сати има неки чудан отисак неизбежне судбине, и човек у томе не може да погреши“. Печорин је признао Вулићу да је поверовао у судбину, али „сада не разуме зашто му се чини да Вулић данас сигурно мора умрети“. Неустрашиви Србин је те речи тешко доживео и кренуо кући. Када је Печорин такође кренуо наишао је на преполовљени свињски леш и сазнао од двојице Козака да се њихов друг Јефимич напио и да по мраку трчи као помахнитао са исуканом сабљом. Печорин се није преварио: „Вулић је ходао сам мрачном улицом: пијани Козак који је посекао свињу налетео је на њега и, можда би прошао мимо да га Вулић није питао: Кога тражиш, брате? Тебе, одговорио је Козак, ударио га сабљом и пресекао од рамена до срца… Двојица Козака који су ме срели и тражили убицу, подигли су рањеног поручника који је пре смрти изговорио само две речи: У праву је.“

Тако је несрећни српски поручник руске војске, који се из ината умешао у мутну „метафизичку дискусију“ започету из пуке официрске досаде, добио смртно опасну опкладу, али кроз пар сати већ лежао мртав у блату и постао велики искорак не само за младог Љермонтова, који је, иначе, погинуо годину дана после изласка романа.

„Фаталиста“ је у великој мери претеча многих достигнућа руске књижевности друге половине 19. – почетка 20. века са његовом дубоком филозофијом, симболизмом и натурализмом.

Текст је преузетс портала Балканист

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“