Десет слика које су постале симболи СССР-а

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Борис Кустодијев, „Бољшевик“, 1020.

Кустодијевљевом сликом алегоријом доминира огромна фигура бољшевика, владара новог света, који носећи завијорену црвену заставу, предводи масу у комунистичку будућност. Слика је била по укусу совјетске власти и касније је ушла у састав збирке Нове Третјаковске галерије.

Кузма Петров-Водкин, „1918. година у Петрограду“ („Петроградска мадона“), 1920.

Радови Петрова-Водкина подсећају на иконопис, како композиционо, тако и по боји и симболима. Он је постао истински иконописац новог комунистичког поретка, а једна од парадигматских „икона“, слика „1918. у Петрограду“, позната је и као „Петроградска мадона“. У позадини се види револуционарни хаос који је захватио град, пропагандни леци, митинзи, разбијени прозори. Дочарана на фону нереда смирена жена са белом марамом на глави и дете у њеним рукама симболи су новог живота и нове Русије.

Александар Деjнека, „Одбрана Петрограда“, 1928.

Касније ће стил Александра Дејнеке више нагињати соцреализму, међутим, за композицију са сулеатама насталу на десетогодишњицу Револуције то се не може рећи. У предњем плану (доњем) борци одлазе у Грађански рат, док у позадини крећући се у супротном смеру, увијени у шињеле, рањеници се враћају кући.

Александар Герасимов, „В.И. Лењин на трибини“, 1930.

Вођа револуције Владимир Лењин био је неприкосновено главно божанство и идол целе земље Совјета. На визијама Лењиновог лика сликари су брижљиво радили, често митологизујући његову биографију. Тако је он представљан како у колиби чека да уђе у револуционарни Петроград, на трибини, оклопном возилу, или како лично учествује у соботницима (друштвено корисном раду). Један од његових најпознатијих портрета из совјетске ере је онај са трибине на којој он практично лебди изнад заставе.

Александар Самохвалов, „Киров прима параду фискултурника“, 1935.

Совјетски руководиоци су већ у првим годинама по доласку на власт стављали акценат на јачање здравља грађана у циљу плодотворног рада. Тако су пропаганда спорта и бављења физичком културом постали један од главних задатака и за уметнике. Александар Самохвалов урадио је неколико слика по наруџбини о радостима совјетског спорта.

Куриј Пименов, „Нова Москва“, 1937.

Слика је један од симбола социјалистичког реализма, званичне совјетске уметности. Широке улице, аутомобили, трансформисан град, преплављен светлошћу, за воланом жена, једнакост у СССР-у.

Aлександар Дејнека, „Одбрана Севастопоља“, 1942.

Огроман сегмент совјетске уметности посвећен је хероизму совјетских војника у Другом светском рату. Једна од најпознатијих таквих слика, истинска химна храбрости је Дејнекино платно Одбрана Севастопоља.

Сергеј Герасимов, „Мајка партизана“, 1943-50.

У свом стваралаштву Сергеј Герасимов опевао је село, колхозе и сељаке. И на његовом најпознатијем платну Мајка партизана, представљена је обична жена са села, која без трунке страха гледа непријатеља право у очи.

Александар Лактионов, „Писмо са фронта“, 1947.

Слика је била толико популарна својевремено да ју је купила Третјаковска галерија. Осим тога штампана је у уџбеницима, на постерима и поштанских маркама.

Татјана Јаблонска, „Јутро“, 1954.

Још једно дело са радосним људима у време хрушчовљевског отопљавања. Девојчица, као што следује сваком пиониру, ради јутарњу гимнастику. Она не само да јача „дух и тело“, него правилно започињући нови дан, иде напред, у светлу будућност.