Велики руски писци који су СПАЉИВАЛИ своје рукописе

Russia Beyond (Photo: Orest Kiprensky; Fyodor Moller; Sputnik; Archive photo)
„Рукописи не горе!“ – записао је једном Михаил Булгаков. Аутор „Мајстора и Маргарите“ је из личног искуства знао о чему говори. Булгаков је уништио неке своје радове како би доказао да је уметничка креација усађена дубоко у пишчевој души, а не само забележена на папиру. Али Булгаков није био једини који је бескомпромисно трагао за истином стваралаштва. Саставили смо листу руских писаца из различитих епоха који су такође спаљивали своја дела „после читања“.

Николај Гогољ

Током читавог живота аутор „Записа једног лудака“ патио је од промена расположења. Када је Гогољ створио своја ремек-дела, гротескне приповетке „Нос“ или „Шињел“, играо је насред улице у екстази. Али радост би брзо сменила осећања фрустрације и немира.

Гогољев magnum opus  „Мртве душе“ првобитно је био замишљен као трилогија. Уметнички изазов је лежао у томе да се прикаже вишеслојна слика друшва на коју ће „читава Русија реаговати“. Проблем је био у томе што, будући перфекциониста, Гогољ није успео да задовољи високе стандарде које је сам себи постављао.

Први део „Мртвих душа“ појавио се 1842. и наишао на подељене реакције. Док је публициста Константин Аксаков Гогоља поредио са Хомером и Шекспиром, признати књижевни критичар Висарион Белински је узвратио да „Гогољ подсећа на Хомера... исто као што сиво небо и борове шуме Петербурга подсећају на светло небо и ловорове шуме Хеладе“.

Након што су књижевни критичари оптужили Гогоља да својевољно деформише стварност, његов сатирични роман „Мртве душе“ и њему је почео да изгледа безначајно. Као ригорозни  самокритичар, Гогољ је сматрао да први део „Мртвих душа“ личи на „трем који је провинцијални  архитекта у журби склепао уз палату, која траба да буде велелепна“.

На други део „Мртвих душа“ чекало се са нестрпљењем. Гогољ га је толико често спомињао да се међу пријатељима говорило да је књига већ завршена.

Али Гогољ се заправо мучио са другим делом. Подухват је код њега изазвао тешку стваралачку кризу. „Мучим се и терам себе да пишем, пропатио сам и савладало ме је осећање немоћи... а ипак ништа том поводом нисам могао да учиним, све је излазило погрешно“, признао је Гогољ.

1845. у стању емотивног растројства спалио је други део „Мртвих душа“ (који је писао пет година). Али то није био крај његовим мукама. 1852. поново је спалио готово завршен други део „Мртвих душа“. Десет дана касније писац је преминуо.

Александар Пушкин

Што је таленат већи, сумња у њега је јача, или се бар тако чини. Као звезда водиље читаве руске поезије, Александар Пушкин није био лишен сумње у сопствено стваралаштво. Његови рукописи су често препуни исцепаних страница. Пушкин их је уништавао у пламену. Аутор „Пикове даме“ спалио је други део свог недовршеног романа „Дубровски“, прве верзије историјске новеле „Капетанова кћи“ и поему „Разбојници“.

„Спалио сам 'Разбојнике', то су и заслужили!“ - записао је Пушкин 1823. у писму песнику и критичару Александру Бестужеву.

Песник је десето поглавље „Јевгенија Оњегина“, свог чувеног романа у стиховима, оставио у облику шифрованих катрена. Планирао је да се касније врати овом рукопису, али то се никад није догодило. Верује се да је десето поглавље Пушкин уништио из страха од политичких репресија, јер се у њему вероватно спомињао устанак декабриста. 

Михаил Булгаков

„Пећ је већ постала мој омиљени уређивачки колектив“, признаје Булгаков иронично у писму старом пријатељу. „Свиђа ми се јер, не одбацујући ништа, једнако драговољно прима рачуне, недовршена писма и, авај, чак и поезију!“

Аутор „Мајстора и Маргарите“ је веровао да „рукописи не горе“. Сковао је ову језгровиту фразу како би доказао да је суштински облик пишчевог дела најпре и најдубље урезан у њему, а не на папиру.

Булгаков је био немилосрдан према себи и спалио је прву верзију „Мајстора и Маргарите“. Роман је тада носио другачији назив. Булгаков је желео да га назове „Црни маг“ или „Жонглер са копитом“, при чему је требало да Воланд буде главни протагониста. Истраживачи верују да писац првобитно није планирао да спали роман, али је то учинио у афекту, када је совјетска цензура забранила његов комад „Кабала хипокрита“.

„Запосео ме је демон...“, присећао се касније Булгаков. „Почео сам да уништавам свој роман страницу по страницу... Зашто'? Не знам. Нека падне у заборав!“

Годину дана касније наставио је рад на роману: прва верзија је објављена под називом „Велики канцелар“.

Булгаков је такође претворио у пепео прву верзију другог и трећег дела свог ремек-дела „Бела гарда“. И сви пишчеви дневници су без милости „спаљени после читања“.

Борис Пастернак

Аутор „Доктора Живага“ никада није желео да иза себе остави заоставштину. Са фанатичном скрупулозношћу Пастернак је спалио све прве верзије свог романа. Ако би према пишчевој оцени текст био превише слаб, уништавао га је са посебним жаром и ревношћу. Уништење је могло да задеси не само незавршене рукописе, него и завршена дела.

Пастернакова драма „На овом свету“, коју је критика дочекала на нож, одмах је завршила у пећи. Његов роман „Три имена“, који је Пастернак писао годину дана, није избегао исту судбину. Без жаљења се растао са овим рукописом, који га је подсећао на његову прву жену Јевгенију.

Ана Ахматова

У совјетско доба многи песници и писци су своја дела уништавали из политичких разлога. Страховали су од репресија државе. На пример, пре него што би спалила неке своје песме, Ана Ахматова (ауторка поеме „Реквијем“, која описује страхоте Стаљинових чистки), учила их је напамет и читала својим пријатељима како би их они запамтили и преносили даље од уста до уста. Песме Ахматове зато су биле сачуване у сећању њених најближих пријатеља, међу којима је био и Осип Мандељштам. Њихово пријатељство трајало је скоро 30 година. Ахматова је рекла да је Мандељштам био један од „најпријатнијих људи за разговор“ које је упознала. Осип се, с друге стране, Ани дивио због лепоте, карактера и истинољубивости, говорећи да се у њој поетска црта „може само хируршки уклонити“.

Осип Мандељштам

Један од највећих песника 20. века био је толико реалистичан да схвати да ће га његова дела коштати главе. Песник је био принуђен да спаљује, скрива и дели копије рукописа својих песама члановима породице. Како би сачувао своју поезију, Мандељштам ју је делио најбољим пријатељима.

1933. године Мандељштам је написао епиграм о Стаљину: „Живимо не осећајући државу под ногама“. Убрзо је песник ухапшен и послат у прогонство.

„Морали смо да реконструишемо песме, јер су после свих шокова (полицијских претреса, хапшења, прогонства, болести) многе ствари биле просто изгубљене. Спасени рукописи.. су завршили у шерпама или ципелама“, присећала се песникова жена Надежда Мандељштам у својим мемоарима.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“