Павел Третјаков потиче из старог трговачког рода. Његов прадеда стигао је у другој поливини 18. века у Москву из града Малојарославац у Калушкој области. Потоњи оснивач најчувеније галерије слика у Москви рођен је 1832. године. Његов отац Михаил Захарович био је успешан трговац текстилом, а оженио се девојком такође из трговачке куће, ћерком извозника сланине у Енглеску.
Отац је уводио децу у породични посао, а Павел је већ у 15. години био књиговођа код њега. Отац му је умро када је имао само 18 година, када је заједно са млађим братом Сергејом наследио посао и капитал.
Браћа су развила посао и од осредњих трговаца постали индустријалци, изградивши фабрике за производњу памука. Третјакови су купили кућу у Замоскворечју. У нови дом су ускоро стигле и прве слике, а колекционарство постало Павелова пасија.
Богати и образовани трговци средином 19. века били су људи новог кова. Они су постајали блиски са високим друштвом, спонзорисали уметност и давали новац у добротворне сврхе.
Тако је трговац Сава Мамонтов на имању имао читаву уметничку резиденцију у којој су мајсторство брусили бројни велики уметници. Успут, Павел се оженио Мамонтовљевом сестром од стрица Вером.
Третјакови су били људи сензибилни, много су путовали, волели уметност, посећивали салоне и били радо виђени у круговима музичара, писаца и сликара. Кћерке Третјакова нису се удале за трговце него уметнике, најстарија за музичара, и још једна за познатог сликара Лава Бакста.
Колекционарство је постало модерно, и Павел је купио неколико радова холандских сликара. Међутим, желећи да направи противтежу доминацији западних сликара, одлучио је да се окрене руском сликарству и подржи домаће уметнике.
За разлику од других трговаца који су уметничка дела скупљали за приватну колекцију, качећи ремек дела на зидове својих вила, Третјаков је у старту желео да његова колекција буде јавно доступна.
„Желео бих да иза себе оставим националну галерију, односно галерију коју би чиниле слике руских уметника“.
Прве слике су у вилу Третјакова почеле да стижу 1856, па се она и узима за годину оснивања галерије. Били су то радови Николаја Шилдера „Искушење“ и Василија Худјакова „Сукоб са финским кријумчарима“. Ове слике сматрају се зачетком колекције.
Третјаков је почео да купује слике, бројне радове Василија Перова, међу којима је и ремек дело „Тројка“, „Кнегињу Тараканову“ Константина Флавицког... Ту је било и мноштво радова на руске теме сликара „передвижника“ као што су Ивана Шишкина, Николај Ге, Архип Куинџи, Иља Рјепин и других. За поједине слике Третјаков је обезбеђивао засебан изложбени простор као што је то рецимо био случај са Рјепиновом „Литијом у Курској губернији“.
Третјаков је по баснословној цени од Василија Верешчагина купио 13 слика и мноштво скица и цртежа из његовог „Туркестанског циклуса“ који је уметник насликао по повратку са путовања по средњој Азији. Ове радове одбио је да купи император Александар Трећи због превисоке цене.
Кружиле су легенде како се Третјаков „надметао“ за слике са царом лично. Тако се догађало да Александар Трећи обилазећи изложбу изрази жељу да купи неку слику, а да се испостави да ју је Третјаков већ пазарио. Зато је одлучено да се слике покажу императору пре него што почне продаја, али Третјаков је и тада био бржи од цара, и почео да набавља слике пре него што би биле изложене.
Првим посетиоцима врата куће Третјаковa отворена су 1867. године. Слике су биле изложене у неколико просторија одређених управо за те радове. Колекција је у том тренутку бројала већ преко хиљаду радова, али убрзо се толико проширила да је Павел одлучио да подигне посебну зграду намењену гелерији. У наредних 20 година дограђивана је четири пута деловима са више спратова.
Кућа Третјакова и дан-данас представља главну зграду Третјаковске галерије. После смрти колекционара сликар Виктор Васнецов направио је скицу за уређење фасаде у оригиналном „руском стилу“ тако да подсећа на бајковити терем.
Павел Третјаков 1892. године показао је невероватну великодушност и галерију са целокупном колекцијом слика подарио граду Москви. У знак захвалности за такав гест проглашен је за почасног грађанина руске престонице и добио право да до краја живота буде њен стратељ.
Павел је сматрао себе меценом и на сваки начин настојао да буде користан члан друштва. Осим колекционарсктва и подршке руских уметника радио је и за добро заједнице.
„Још од ране младости моја замисао била је стицање како би се добијено од друштва вратило такође друштву (народу) у виду корисних институција“, писао је Третјаков. Он је помагао научницима и научним установама, давао новац за експедиције, па је тако, рецимо, велику суму донирао за експедицију Николаја Миклухо Маклаја у Нову Гвинеју.
С обзиром на несрећу која је породицу Третјаков задесила рођењем болесног детета, Павел је свесрдно помагао здравство, био старатељ Удружења глувонеме деце и отворио клинику за тешке болести са психијатријским одељењем.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
