Писмо из Улан-Удеа. Извини, ОДАКЛЕ?

Kira Lisitskaya (Alava, Аркадий Зарубин/wikipedia.org)
Наш аутор се присећа путовања у Бурјатију, вероватно најспецифичнији регион Русије. У њему се негују будистичка традиција и монголско наслеђе, а такође можете видети највећу Лењинову главу на свету.

Храм Ринпоће Багша препун је дубоког брујања будистичке молитве. Под топлим погледом златног Буде осам монаха у тамно црвеним огртачима седе на ниском столу на средини собе, док из њихових грла одзвања вечито појање. Чује се звоно. Током последње молитве, окупљени народ, који се тиска на клупама поред монаха, подиже завежљаје хране и маше њима  испред себе укруг. Звоно се оглашава последњи пут.

Тада стотине присутних облаче капуте, стављају капе и излазе из храма, где их чека шест линијских минибусева. Возач сваком узима по 20 рубаља (око 0,3 долара) и одвози их низбрдо до Совјетског трга. Тако почиње недељно вече у Улан-Удеу, престоници најисточније сибирске будистичке републике Бурјатије. 

Неговање будистичког наслеђа  Земља брежуљака између јужних обала Бајкалског језера и руске границе са Монголијом, Бурјатија заузима територију величине Немачке, а насељава је мање од милион  становника. Половина њих живи у Улан-Удеу, транссибирској станици и главном граду бурјатског народа. Бурјати имају монголско порекло, то су номадска племена чија култура и језик подсећају на њихове сроднике преко границе. Вековима су монголски канови владали земљом око Бајкалског језера, али је живот у московској орбити током дугог низа генерација (најпре у Бурјатској  аутономној совјетској републици, а затим као руски грађани) променио идентитет Бурјата.

Када први аутобуси оду, неки људи остају како би монаси благословили њихову храну. Други остају да се и даље моле, најпре стојећи према Буди са склопљеним длановима изнад глава, а затим се пружајући читавим телом преко тепиха.

Са платоа испред храма пружа се величанствен поглед на Трансбајкалски регион. Планински ветар тресе молитвене заставе јарких боја. Молитвени точкови од ливеног гвожђа окрећу се под прстима на сибирској хладноћи, док су на таблама на руском исписане будистичке мантре којима се подстичу стрпљење и марљивост. У посебној грађевини смештен је музеј храма: његови зидови покривени су фотографијама које подсећају на посету  Далај Ламе Бурјатији 1991. године.

Када се спустите са брда у град лакше је осетити да сте у Русији. Глас са звучника који позива људе у хаотични тржни центар Galaxy у Балтахиновој улици исти је онај који сам већ чуо испред тржног центра у Архангељску недељу нада раније. Улица Кујбишева је збирка старих дрвених сибирских кућа, углавном обојених у јарко зелену и плаву боју са белим прозорским оквирима. Оне потичу  из царског доба, када је Улан-Уде, тада Верхњеудинск, био руска трговинска станица на путу за Кину.

На Совјетском тргу, у центру града, налази се статуа која Улан-Удеу даје необичну славу: највећа скулптура Лењинове главе је препознатљива знаменитост овог краја. Глава, висока осам метара, позната је и изван Русије. Некадашњи вођа Северне Кореје Ким Џонг Ил (иначе, пореклом из Источног Сибира, рођен у близини Хабаровска) посетио је ово место непосредно пре смрти 2011. године како би одао своје поштовање Лењину.

Али Иљич (тако је Лењиново име по оцу) није увек био тако популаран. Прича каже да је скулптура наручена 1971. године поводом обележавања века од Лењиновог рођења и послата у Канаду, где је делегација Совјетског Савеза учествовала на изложби. Када се Лењин, тежак 42 тоне, вратио кући, Улан-Уде је био једини град у СССР-у који је пристао да га удоми. 

Преплитање различитих култура  Док ваздух у храму Ринпоће Бaгша бруји и пуцкета од молитве, за време службе у Одигитријевској православној цркви таласи звучања делују умирујуће. Свако дубоко оглашавање свештеника праћено високим припевом окупљених верника успорава откуцаје срца док вас сасвим не савлада.

Црква је подигнута у 18. веку од новца који су донирали козачки трговци. Налази се на месту где се две реке које протичу кроз град, Уда и Селенга, највише приближавају једна другој. Током совјетског доба Одигитријевска црква је претворена у антирелигијски музеј, али данас се у њој службе поново одржавају двапут дневно.

У другим деловима Улан-Удеа различите културе се преплићу. У кафеу „Сесегˮ у Комунистичкој улици бурјатске породице наручују бово (слатко пржено тесто које се служи уз кондензовано млеко) и блинчике (мале палачинке), док се руске и монголске песме смењују са звучника. Радње са сувенирима продају монголске рукотворине уз паковања Саган-Дајља, моћног лековитог сибирског чаја. Статуа у Улици Лењина приказује две рибе са преплетеним реповима које формирају круг. Овај симбол у будизму представља слободу и срећу, а рибе имају изглед руског омуља, што је врста лососа која настањује Бајкалско језеро. 

На пола сата вожње северно до Улан-Удеа, у рејону Верхњаја Берјозовка, налази се Етнографски музеј народа Бајкалског региона. Чине га комплекси сеоских кућа смештени у шуми. Свако село је посвећено култури једног народа које насељава Бајкалски регион: Бурјатима, Евенкама, Сојотима, козацима и староверцима. Како бисте стигли до села треба да прођете кроз азил дивљих животиња у којем се сибирски тигар, чопор вукова, црвене лисице и камиле шетају по великим ограђеним просторима.

У леденој ноћи враћам се према храму Ринпоће Багша, а ујутро ме очекује шесточасовни лет до Москве. Своје путовање завршавам последњим погледом на слоган из совјетске епохе на врху једног стамбеног блока. Ту је исписано крупним црвеним словима: „Улан-Уде – звезда моје Бурјатије!ˮ

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“